детаљ слике: КРК Арт дизајн

Седму главу романа Моја браћа Давид и Голијат можете прочитати ОВДЈЕ

Моја браћа Давид и Голијат - Глава 8

8.

„Ти знаш да ми није било драго када си за првосвештеника поставио Садока. И то сам ти давно рекао. Но, неко је то већ морао бити и он је твој логичан избор. Али, с њим, нарочито с њим, а и са многим другим свештеницима, водио сам дуге расп-раве о вјери и из тих расправа излази моје огорчење и мој став да се држим подаље од њих, а и њих подаље од мене.

Ти сада знаш да се ја нисам родио у овој вјери. Но, како год, ја сам већ довољно дуго у томе, а биће томе преко седамдесет година како сам први пут озбиљно упознао Бога Израиљевог. За сво то вријеме имао сам прилику да се учим и научим Закон Божији од људи искрене вјере, великог молитвеног жара и љубави која чини чуда. Чуо сам и видио ту љубав и вјеру код многих људи: од Давида којег сам сматрао посебним човјеком и нарочитим Божијим миљени-ком, од свештеника Авијатара који је живио посебним животом велике жртве Богу своме, преко пророка Натана који је говорио с Богом и којем је Бог откривао своје планове за свијет (а то не може бити свако), до великих али непознатих људи који су живејели вјером у Бога и Његовом љубављу. Од свих њих примио сам вјеру као искрен и чист однос између нас као створења Божијих и Господа Свудаприсутнога. Од свих њих научио сам да Господ Свесилни не живи у каменим кућама, у дрвеним статуама или златним посудама, већ у чистом срцу онога који воли Бога и радује се Њему.

Али ови садашњи свештеници...Они се свим својим силама труде да створе атмосферу у којој су они једини и неприкосновени контакт са Богом, самим тим и једини религијски ауторитет. Своје сумњиве идеје потврђују неким сопственим, али понављам: - веома сумњивим, мистичним искуст-вом. У том свом самољубивом заносу дешава се да се поставе и за већег ауторитета од самог Зако-нодавца. Када се једном отисну у лаж, више не постоји граница до које могу да иду, јер на крају и сами повјерују у аргументе које су измислили.

Они су мајстори да закомликују ствари, како би свијет помислио да без њих нема додира са Богом.Кријући се иза неписмености народних маса (а и сами полуписмени!)смишљено изазивају незаинте-ресованост код људи, тако што сваким даном све више компликују контакт са Богом. Стварају чак и посебан језик, као начин те, „само њима дане“, кому-никације с Творцем... Тако, убијеђују народ како је Бог веома далеко, како је тешко доћи до њега, али „само преко њих“ и на „њима знан начин“, то „може бити могуће“! Ако их неко нешто и упита о Богу, толико се смркну и накостријеше, да истог тренутка пожалиш што си и помислио да нешто сазнаш, а ускоро те и прође свака жеља да у будућности поставиш неко питање.

Ето, у таквој атмосфери они беспосличаре по цијели дан, чинећи се веома „запосленим“ ако неко наиђе, тобож преписујући нешто из књиге у књигу, а све то само да би их људи оставили да на миру једу свој хљеб који нису зарадили трудом и нису заслужили Божијом милошћу. Самим тим не могу бити ни милостиви, јер тај дар немају од Бога!

А Бог... Он је толико једноставан у свом савршенству! И све што је створио је свршено, а истовремено и једноставно. Само, људи покушавају да ту Његову творевину што више закомпликују, да би је отели од Бога за себе. Зар није тако и у градњи: све оно што је врхунско и добро, истовремено је и једноставно; компликоване ствари никада немају ту љепоту и савршенство – јер су далеко од Бога. Исувише су људске!

Као што рекох, вјери сам се, срећом, учио од људи вјере, љубави и жртве. Међутим, захваљујући царској наклоности и времену које им иде на руку, код нас се изнад свега тога издиже једна група људи која нема ни такву љубав, ни тако чисто срце, ни тако искрену вјеру у Свудаприсутнога, а себи дају за право да управљају срцима оних који љубе Бога. Да, баш тако, да управљају срцима... јер то је, ваљда, једино поље на којем нико не може да господари, једино мјесто гдје можеш побјећи и када те свежу у ланце и баце у најдубљу тамницу. То још нико није успио да зароби, али они су и ту завукли своје прсте. Ако их у томе не спријечиш, на добром су путу да успију у томе, а заштићени твојим царским скути-ма!“

„Како то мислиш `да завладају срцима`? Како је то могуће? И како мислиш да им ја у томе помажем?“ – осјетио се Соломон прозваним.

„Видиш, Закон Божији је дат да омекша срца људи и отвори их ка своме Творцу. Али, у рукама неодговорних и злих, Закон може да постане опасно средство и да управо срце човјека учини дрвеним и затвореним за љубав.“

„Не разумијем... како Закон Божији може бити средство за уништавање љубави према Богу?“

„Сјети када је Бог дао Закон Јеврејима као свом изабраном народу. Он га није дао Аврааму, нити Исаку, нити Јакову. Чак ни Мојсију самом... Тек када је сав народ изашао из Египта, издвојио се од свих других народа, слиједио Бога видљивог у облаку који је пред њима ишао и море им отворио, хранио се мааном коју им је Бог слао свакога јутра... Тек тада, када су својим очима видјели знаке Божијег присуства и на својој кожи осјетили да је Он ту са њима и разбили сваку дилему око тога ко је Бог и да ли Он постоји, Бог им даје Закон, као надоградњу на ту вјеру. Али, пошто опет падоше у идолопоклонство, Бог их враћа да још четрдесет година слиједе знак видљивог Божијег присуства, да још четрдесет година једу храну коју ће им Он дати и да израсте једна нова генерација која је одрасла на гледању и слушању очигледног Божијег постојања и присуства.

Тако је било некад, тако је данас, а тако би требало и да је заувијек. Тек када у свом срцу и својој души осјетиш Бога, када Га примиш у себе да те води изнутра, када пристанеш да будеш дио тог `Новог Израиља`, а из срца избациш онај идолопоклонички `Стари Израиљ`, тек тада Закон може имати смисао и потребу, јер си дио оних који припадају Богу, а које Закон чува као спољни одбрамбени зид. Слично Јерусалиму – његови зидови могу бити прелијепи, јаки и моћни, али ако унутра у граду влада зло, никакви зидови га не могу заштитити од пропасти.

Међутим, ако Закон постане твој идол, ако прописи замјене Бога и ако обожаваш само слово закона и моћ прописа, а твоје срце не буде испуњено Богом, већ нечим другим, онда немаш права да очекујеш од Свудаприсутног Законодавца да дјелује кроз тебе, јер си своје срце окренуо другим стварима и своју љубав упутио на другу страну. Давид је пустио Господа да кроз његово срце побједи Голијата. Он то није учинио неким законом или прописом! Ми смо стварали  царство вјерујући да га сам Бог ствара кроз нас, а не неки закон и пропис...

Опет ти кажем, ако схватиш Закон и прописе тако да они сами по себи одражавају твоју вјеру и када свој однос са Богом видиш само у ријечима За-кона и моћима прописа, онда постајеш зависан од тих свештеника који себе сматрају учитељима За-кона, који једини Закон познају у детаље и траже од тебе да га испуњаваш до ситница. На тај начин они себе, а не Законодаваца, стављају изнад Закона, а временом ће и сам  Бог постати непотребан... Дово-љно је само да слушаш шта ти они кажу и то је вјера, то је однос са Богом. Ако тај однос будеш тражио било гдје ван тог круга којим они владају, бићеш осуђен на казну коју само они имају право да изврше. А тада, буди сигуран, они ће је извршити без грешке и са задовољством!“

„Да, у праву си када кажеш да је то могуће. Али и даље мислим да претерујеш када кажеш да је било ко од наших свештеника такав.“ – замишљено рече Соломон.

„Јеси ли ти икада о томе разговарао са било ким од њих? Јеси ли их икада питао шта бива са човјеком након његове смрти? Питај их и видјећеш какав ћеш одговор добити.“

Соломон је збуњено гледао у мене, па наставих: „Све што не пише у Закону, они не признају да постоји. Хоћеш ли се сложити с њима да нема ничега након смрти, само зато што то није написано у Закону? Или, шта је, по њима, суштина закона; да ли Бог или човјек који љуби Бога могу да буду у центру и суштински објашњавају Закон? Не бих рекао да ћеш такав одговор добити од њих, јер то не пише у Закону!“

„Али то је свима јасно. Мислим, то да након смрти прелазимо у руке Божије. То је толико једноставно и то је толико дио наше вјере да никада нисам помислио да о томе водим разговоре са њима. – разочарано ће Соломон. Па шта ако не пише... зар мора све да пише да би човјек то знао?“

„Управо ти о томе говорим. Њихов циљ је да себе поставе за једину везу између Бога и човјека, а да би у томе успјели морају тај однос строго да ограниче и да га држе под контролом. Онда када људима који не знају да читају и пишу наметну своје виђење онога што у Закону пише, тада су успјели у томе. И тада ни ти, као цар, нити какав пророк којем Господ говори, нити било ко и било шта не могу да стану томе на пут.

Но, није то ништа ново. Тако је било и раније у другим царствима. Изучавајући Египатску ахитек-туру, сасвим случајно сам нашао причу о једном фараону, којег су свештеници збрисали са лица земље. Тај фараон је живио негдје између Јосифа и Мојсија, нико не зна тачно када, а вјеровао је у једног Свудаприсутног Бога. Ко зна, можда је вјера коју је Јосиф[i] донио у Египат утицала на њега и његов однос према Богу... Но, како год да било, он је ушао у рат са свештеницима њиховог бога Амона. Не само да их није могао надвладати, не само да је изгубио битку, него су његово име избрисали са лица земље, као да никада није ни постојао! Неким чудом, прича о њему је преживјела. Сам  Бог зна како и зашто је та прича дошла до мене, али вјерујем да ништа није случајно...

Опрости, дијете, овај старац постаје забораван… Да, говорили смо о свештеницима и њиховом утицају. Чувај се тога!“

„Занимљива је та прича о том фараону... – рече Соломон. Никада ми то раније ниси помињао. Кажи ми нешто више о томе.“

„Шта да ти кажем... Ти знаш да египћани вјерују у хиљаде богова. Али, он је вјеровао да постоји само један Бог и да је тај Бог Творац неба и земље. Сматрао је да је Сунце тај Бог, па је сунчев диск цртао свуда на храмовима и палатама. Вјеровао је да је Бог љубав и да својим сунчевим зрацима милује сав свијет. Није се ограничавао само на Египат, већ је вјеровао да су сви људи браћа и да сви треба да поштују истог Бога, јер он грије и добре и зле, и ове овдје и оне тамо. Вјеровао је да ће сав свијет да уједини у тој вјери у једног Бога. Вјеровао је да сав свијет може постати боље мјесто, без граница и разлика међу људима.

Мислим да је то први и једини пут у људској историји да је неко замислио да уједини сав свијет у једној вјери под једним Богом и да избрише сваку границу између људи. Бивало је оних који су намјеравали да уједине свијет под једном влашћу, једним царем, али никада под једним Богом. Свиђа ми се та идеја...

Али, замјерио се онима који вјеру нису сматрали дијелом љубави између човјека и Бога, већ средством за владање над људима. Такви су и ови твоји свештеници, само што су ови тек почели да развијају своје мреже, а они су били већ веома стара и добро организована дружина када је тај фараон одлучио да им стане на пут.“

„Изгледа – насмија се Соломон – да је тај твој фараон био нека сањалица?“

Није ми се допала ова упадица, али нисам хтио да скрећем са теме. Зато сам прихватио игру и наставио у том правцу.

„У реду, рецимо да јесте. Рецимо да је он неки чудак. Рецимо да је његова вјера била чиста глупост. Онда морамо прихватити да су Амонови свештеници били апсолутно у праву!? И сви срећни и сви задовољни и историја иде даље. Јесмо ли сада задовољни садашњим стањем? Је ли историја показала да је све у шта је он вјеровао чиста глупост и да је вјера Амонових свештеника нешто исправно?“

„Па, добро сад...“ – покуша Соломон да се извуче.

„Не, нећеш се сада извући! У реду, оставимо Египћане и њихову вјеру. Али и ти си цар као и он, и ти вјерујеш у једнога Бога као и он, и ти имаш свештенике који плету мрежу око твоје власти. Какву би поуку из његовог примјера ти данас требао да извучеш?“

Соломон шеретски зашкиљи на једно око: „Да побијем све свештенике!?“

„Сине мој, послушај шта имам да ти кажем... Вараш се ако мислиш да један човјек може да влада цијелим царством. За тај посао потребно ти је много тога. О томе смо већ давно разговарали и надам се да то сада не би требало да буде тема нашег разговора. Али оно за шта сам те одувијек припремао јесте да схватиш да ти, у овом тренутку, стојиш на челу најмоћнијег царства на свијету. Постоји још моћних царстава – Египат, Феникија, Асирија…, али су они сада или слабији од нас или довољно далеко од нас. По чему су то они слабији, а ми моћнији? По томе што имамо већу земљу, више народа, више злата? Не! Моћнији смо само по томе што је нама више стало да имамо своје царство, а они су се заситили свега. Твој отац Давид је свим људима показао колико је важна јединствена снага свега народа и својим примјером вјере улио је ту снагу у сав народ.

Твој задатак је да ту снагу одржиш, да у тај пламен који је захватио сав народ долијеш уља и разгориш је још више и да својим моћним утицајем, који ти је дат, обезбиједиш да се та снага види у свему што твој народ чини. Та снага је збир свега што видиш у овом царству - снага воље једног пастира да умножи своје стадо, снага жртве једног ратара да у своје житнице унесе што више жита, снага духа једног умјетника да створи што љепше дјело, снага сваког човјека да чинећи себи и својој породици чини и своме царству.

Али ти ту снагу не можеш сам да држиш на окупу. Потребан ти је неко ко ће да разумије снагу ратара и све њихове потребе, неко ко ће разумјети снагу умјетника, снагу зидара и каменара, дрводеља, ковача, снагу дјеце, снагу стараца, снагу мајки, снагу ратника... То су различити људи које ти мораш да држиш на окупу, али не силом, већ љубављу и ауторитетом. А они морају да вјерују у оно у шта ти вјерујеш! Све што људи чине представља неку снагу и ту снагу треба каналисати и укључити је у ту свеукупну снагу која ће ово царство одржати на оном степену на којем је сада, а временом га подићи још више. Ако буде те животне снаге, ако људи увијек буду знали ко су и шта хоће, ми ћемо увијек бити једно од најмоћних царстава на свијету, без обзира колико то царство било и гдје се налазило. Ако та снага нестане, можемо бити и највеће и најбогатије царство, али ћемо пропасти, јер нећемо бити нико и ништа.

Али, не заборави једну ствар – те снаге није било раније, бар не у том обиму као сада. Ко је ту снагу пробудио, дао је људима, додао снагу у њихову малу снагу, разгорио је у велику снагу? Ко је за само два кољена уназад од једног разбијеног и незнатног народа начинио најмоћније царство на свијету?

БОГ! Да, Господ-Над-Војскама, Саваот!

Зато, никада не мој заборавити да је та свеукупна животна снага твога царства дошла од Господа. Он је тај који даје снагу, који подиже и обара, Он је Дика Израиљева!“

„Али, баш зато су ми веома важни свештеници! Како да снагу вјере држим на окупу, ако немам свештенике?“ – побуни се Соломон.

„Ни у једном тренутку нисам рекао да свеш-теници нису потребни. Напротив! Све ти ово говорим баш да бих ти подвукао њихов значај. Видјећеш, временом, да је првосвештеник твој најважнији човјек, твој први сарадник. Усудио бих се рећи и - твој савладар. Ипак, ти си владар онога што је на земљи, а првосвештеник је веза са Небеским Владарем. Можеш ти бити и једно и друго, али то није добро да буде у једном човјеку, јер ће тај човјек кад-тад себе видјети као бога. Ево, узми фараоне као примјер...

И сам сам се чудио како је Натан тако брзо постао најважнији Давидов сарадник. А онда ми је Давид рекао: `Нисам ја владар, него је Господ тај који влада, а пророк је гласник Господа-Над-Војскама, човјек преко којег Бог говори и који нам преноси вољу Врховног Владара`.

Но, мораш да схватиш да нису свештеници ти који треба да држе снагу вјере на окупу. То ће чинити сам Господ кроз Храм којег смо подигли. Њихов задатак је да ту снагу вјере буде код оних који су млаки у вјери, да приносе Богу молитве и жртве у име народа и да у тој улози везе са Богом сваког човјека науче како да отвори своје срце за Бога. Ако већ нису способни да то чине, нека бар не стоје на том путу и не затварају она срца која су већ отворена и у која се већ уселио Свемогући Бог.

Саградио си Храм, унио си у њега све најбоље што је овај свијет могао да принесе Богу, опремио си све што је потребно да би народ приносио Богу жртве, организовао си све што је потребно да снага вјере буде на једном мјесту. Ето ко и како ће ту снагу вјере да окупи. Свештеницима си дао све што им је потребно да испуне свој задатак. Народ ће им дати све оно што је њима потребно за живот. И шта више треба да им се да? Све преко тога и ван тога учиниће их лијенима за оно што јесте њихов задатак, а даће им простора да се баве свим оним јаловим стварима којима се управо и баве.

Ја знам да ти имаш потребу да им њихов задатак олакшаш и да их наградиш за најважније дјело које неко чини у овом царству. Али, већ си их довољно наградио, већ си стао на њихову страну, већ си им обезбиједио све што је потребно за њихов неометан рад. Све преко тога, без обзира на твоју велико-душност и жељу да помогнеш, биће улагање у њихову пропаст. А њихова пропаст је пропаст душе овог народа.“

---

[i]Види о Јосифу: 1. Мојс. главе 37-50. Фараон о којем је овде ријеч је Аменофис IV Ехнатон, фараон 18. династије. На почетку своје владавине био је познат као Аменхотеп IV, но касније је сам себи промијенио име. Претпоставља се да је рођен 1397. пр. Хр. или 1362. пр. Хр. Аменхотеп IV је наследио свог оца Аменхотепа III. У историји Египта остао је познат по својој религијској монотеистичкој реформи, обожавању бога Сунца - Атона и својој прелијепој жени Нефретити. Међутим, свештеници бога Амона успјели су да осујете његову реформу и свргну са власти, а на његово мјесто поставе Тутанкамона. Његово име и сваки помен је избрисано са свим споменика. Није искључена могућност да је монотеизам, који је на египатски двор дошао кроз Јосифа (око 1800-1700. пр. Хр.), у траговима, утицао на Ехнатона да започне своју реформу.

 

Друго издање романа урадила је издавачка кућа "Катена Мунди" Београд и роман се може купити код њих на сајту кликом на линк испод.

#slika6786#strana3202#

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: