детаљ слике: КРК Арт дизајн

Шесту главу романа Моја браћа Давид и Голијат можете прочитати ОВДЈЕ

Моја браћа Давид и Голијат - Глава 7

7.

Филистеји се нису мирили са чињеницом да је њихово вријеме прошло. Покушавали су на све начине да поврате свој пређашњи утицај на овом простору. Знао сам их добро и очекивао сам њихов напад, па смо морали да пожуримо са уређењем Јерусалима. Такође, Давид – као искусан ратник, на овај је начин послао Филистејима поруку да их чека у Јерусалиму и битка се могла очекивати свакога часа. Док се Давид са Јоавом бавио планирањем будуће битке, ја сам у Тиру са Хирамом правио одступницу и подршку, уколико битка крене по злу. Морам признати да тада нисам осјећао никакав страх, јер сам вјеровао у Давида, односно Божију подршку овом човјеку и његовом народу, а и Хира-мова увјеравања су ме у томе утврдила.

Но, док сам се спремао да кренем из Тира за Јерусалим, Хирам ме је позвао да ми сапшти да је, по његовим сазнањима, велика филистејска војска спремна да крене према Јерусалиму и да се он неће мијешати у ток битке. То ме веома изненадило, јер ме је само пар дана раније увјерио да ће реаговати ако битка крене по злу и ако Филистеји, којим случајем, добију ову битку. Након отворене подршке, сада је услиједило захлађење. Питао сам га шта је разлог овоме и да ли смо ми на било који начин довели до тога да он промијени своје мишљење, а он је само слегао раменима и рекао: „Нека буде воља богова!“

Сво вријеме путовања према Јерусалиму осјећао сам неки чудан страх и нелагоду, као пред какву велику катастрофу. Но, када сам стигао и саопштио Давиду да се Хирам колеба у својој под-ршци, Давид је само хладно одговорио: „Па, у праву је - нека буде воља Божија! Шта си ти хтио да чујеш?“

Пред саму битку опет сам питао Давида да идем код Хирама или у Египат и тражим подршку, али он је рекао: „Ми смо урадили оно што је до нас, ти си учинио оно што си знао и умио. Сада је вријеме да Господ сазида Сион и јави се у слави својој. И видјећеш – погледаће на молитву оних који мисле да немају помоћи и неће се оглушити о молбе њихове. А када ова битка прође, када Господ одбије непријатеље наше, то ћесе записати за народ који ће доћи послије нас и народ који буде наново створен хвалиће Господа!“

Окренуо се и отишао, а ја сам остао збуњен пос-ледњим ријечима и дуго сам размишљао – шта је хтио да каже са оним: „народ који буде наново створен“. Али, нисамимао прилику да га питам за објашњење, јер је ускоро дошло до битке. И, баш као што је и рекао, неком чудном снагом побиједили смо двоструко бројније непријатеље, надирући међу њих као што се вода разлива и носи све пред собом.

Као плијен са бојног поља војници су донијели гомилу њихових идола којима су се молили пред почетак битке и које су увијек носили са собом, вјерујући да су њихови богови јачи од богова непријатеља њихових. Окретао сам у рукама један од тих кипова бога Дагона и дуго размишљао о себи и свом животном путу.

Чудно је како страх изазива различите реакције... Неке људе страх паралише, начини их робовима и људско биће, као дар Божији, претвори у ствар, у алатку у рукама моћних. Ваљда отуда идоли... јер они и нису ништа друго него страх од непознатог претворен у играчку у рукама човјека. Можеш мислити – Дагон – пола човјек, пола риба! Није него... пола страх од живота, а пола страх од онога што долази послије живота.

Срећом, има и оних код којих страх изазове потребу да се суоче с проблемом, потребу да се схвати непознато и да се побиједи тај „страшни“ непријатељ. Тек када се, кроз учење, стекне довољно знања – оно елиминише страх и он се претвори у сажаљење. Али оно кратко траје. Сажаљење је само знак да смо на добром путу, али не и циљ. Што више сазнајеш, сажаљење прелази у љубав, а љубав у потребу да служи другима. У томе лежи мудрост. Зато је мудрост дар Божији и увијек је у служби човјечијег достојанства.

Али клањање идолима... Није ли то бјежање од стварности живота? Наравно да јесте. И тако је ла-кше... клањати се измишљеним стварима на које мо-жеш да утичеш и дати себи за право да, без икаквог напора, управљаш својом и судбином свијета. И, при томе, бити чврсто убијеђен да „живјети живот“, са свим његовим тешкоћама и напорима, редовима зноја, крви, надања и разочарења, представља нешто достојно презира и гријех само по себи!

То је потпуно болесно! То је веома опасно! Јер такав став руши саме темеље царства којег градимо – на вјери у Божији благослов и Његову љубав ономе ко у зноју лица свога ради на добро своје породице и свога Царства.

Ето, због тога је Давидова вјера дар Божији овом народу, она мудрост на којој ће будуће царство бити сазидано. И, што је најважније: та вјера је способна да зарази читав један народ. Попут ватре која захвати сав град, преносећи се са крова на кров, тако се и Давидова вјера преносила са човјека на човјека спаљујући било какву сумњу у Божију помоћ.

Чудно, а истовремено и сасвим је једноставно, како Бог долива уље у свјетиљку вјере... Довољан је и мали пламичак, макар и једва видљив, да од њега Господ начини велику ватру. И заиста, та вјера створила је један нови град, једно ново царство, један нови народ. Давидова вјера – чиста и једноставна попут дјечије, помало необична за једног мудрог човјека, неуобичајена у овом времену и несвакидашња за владаре и носиоце власти – заиста се показала као могућ и јак основ за стварање нечег новог и потпуно другачијег. Уосталом, како и створити нешто ново и другачије, ако је темељ стар и основ већ потрошен... А та и таква вјера је заиста била нешто што се показало као ново, другачије, јако и обједињујуће за свијет који је настајао.

Када је битка завршена и Филистеји разбијени, Давид ми је рекао: „Сад иди код оног феничанског краља и однеси му добру вијест – да је Господ-Над-Војскама надвладао све наше непријатеље и да се Његово царство уздиже над цијелим свијетом!“ Наравно, Хираму сам ту вијест пренио много блаже и умјереније. Ипак, Хирам је био задовољан и прокоментарисао је како је управо то и очекивао. Међутим, додао је и то да тиме није све готово, већ да Ахис окупља силну војску и спрема се на одсудну битку. Његов бијес је толико велики да је спреман на све или ништа. То би могла бити одсудна битка која ће показати који од ова два народа има снагу да преживи и преузме власт над овим дијелом свијета. Но, ни овог пута Хирам није отворено обећао подршку, већ је дипломатски оставио отворена врата за било који исход. Он је чекао резултат те битке као прекретнице  на основу које ће донијети своју коначну одлуку.

Освануло је јутро и друге битке. Овај пут сам и ја ишао са војском, иако са великим страхом и посматрајући све са сигурне удаљености. Пред саму битку Давид је истргнуо копље из Јоавове руке и викнуо из свег гласа: „Господ је велики, Бог Израиљев! Ко је као Бог наш!!!“ Из хиљада грла проломио се узвик: „Велики је Бог Израиљев!!!“ На овај узвик сав сам претрнуо и осјетио како ме нека велика сила диже од земље. Био је то неописив звук попут грмљавине, какав никада до тада нисам чуо. Могу само да замислим како је он звучао у ушима Филистеја на супротној страни... Предвођени Давидовом неустрашивом вјером, изашли смо пред троструко бројнијег непријатеља и без икаквог страха разбили их и протјерали са наше територије. Рекли су ми да је Ахис погинуо у овој битци, што ми је донијело неко посебно олакшање и улило храброст да више вјерујем у моћ Давидове вјере.

Сви су славили Давида, како Јевреји, тако и они који су их се плашили. Хирам је послао своју подршку у злату и другим даровима, Египат је послао своје дарове новом цару, а Асирија је мудро ћутала. Сви су, рекло би се, били срећни, осим Филистеја. И сам Давид се осјећао све моћније и све спремније да крене у неке веће походе. То се видјело по његовом држању и по понашању његових војсковођа, јер један од великих непријатеља више неће представљати неку већу опасност,  бар не задуго... Нека чудна енергија осјећала се у ваздуху. И Јерусалим је сваким даном све више растао као град и као центар царства. Састав људи био је све шаренији. На градским улицама и трговима могло се видјети све више странаца, што је био добар знак да трговци овај град сматрају за сигурно и добро мјесто за своје послове.

Свој дом измјестио сам ван градских зидина, јер ми је све више годио мир. Уживао сам рано ујутро и пред сумрак у миру природе која ме је окруживала, јер сам већи дио дана проводио у гужви и вреви Јерусалима. Давид је тражио да изаберем себи мјесто у граду и да се преселим ближе њему, али ја сам остао упоран у својој одлуци. Уосталом, са овог мјеста имам одличан поглед на сав град, а и кућа ми је увијек пуна послуге и гостију, па никада нисам потпуно сам. Јесте да би међу градским зидинама имао већу сигурност и заштиту, али овако имам свој мир, а то се у граду не може наћи. На крају је и Давид све чешће долазио к мени да побјегне од обавеза и градске гужве.

Једном смо тако сједили на истој овој тераси и гледали у град под нама. Иако је прилично далеко, одавде изгледа као да га можеш руком ухватити. Стајао је баш овдје код ограде и, загледан у Сион, рекао: „Дошло је вријеме за Храм Господњи. Ода-брао сам мјесто, имам сасвим довољно материјала за почетну фазу, а за остало ћемо се побринути онако како буде требало.“

„Гдје би ти зидао Храм?“ – упитао сам, а он показа на Морију и рече: „Не видим логичније мјесто на овом свијету од Морије. Знаш да је ту Авраам довео Исака да га принесе на жртву. Ако је то мјесто сам Бог изабрао да се на њему приноси жртва, како да ја уопште размишљам о неком другом?“

Да, његов аргумент је био толико чврст и логичан да није било потребе даље дискутовати. Но, и прије него сам заустио да питам за план рада и идеју о изгледу храма, Давид је рекао: „Већ сам наредио да се окупе најбољи мајстори у ткању и шивењу, јер хоћу да начиним нову Скинију[i]. Већ сутра очекујем списак људи које ћу задужити за тај посао. Стара Скинија је већ трошна и не би било добро да Ковчег Господњи поставим у поцјепан Шатор.“

 Збуњено сам га упитао: “Па, ја сам мислио да ћемо градити Храм од камена?“ Али, он је имао већ спреман план: „Да, и то ће доћи на ред. За сада хоћу да поставим Скинију на мјесто гдје ће бити Храм, да се народ навикне и да што прије почне служење Богу. Имам много разлога да Богу принесем жртву, а не могу стално ићи у Киријат Јарим. Уосталом, ако смо Јерусалим посветили Богу, онда је право да овдје буде и Ковчег Господњи.“

Давидов план био је одличан. „Да се народ навикне“ – била је сјајна идеја. Иако је Јерусалим био царски град, ипак је све то још увијек било ново и људи су тек требали да се навикну на њега. С друге стране, људи из удаљених крајева нису имали много разлога да долазе у град, а Скинија ће их привући да поштују Јерусалим као свето мјесто и да чешће долазе. Када дође вријеме да почнемо с радовима, свима ће бити јасно шта желимо и колика је потреба да се то дјело изврши. Када једном поставимо Скинију у Јерусалим, није више важно када и за колико времена ћемо подићи зидани Храм – он је већ сада овдје.

Мислим, није важно другима, али мени јесте. И те како!

Нешто од тога сам већ описао на почетку прве књиге, када сам говорио о припремама за зидање Храма. Не желим да се понављам, али неће бити на одмет ако нагласим овај дио са Скинијом, јер о томе нисам нарочито детаљно писао када сам износио историју градње Храма[ii].

Радови на новој Скинији текли су брзо и без много уплитања јавности. Не, није то било тајно, али се о томе није много говорило. Давид је обезбиједио сав потребан материјал и раднике и сам је надгледао радове. Када је све било готово, постављена је Скинија и објављено је свему народу да ће Ковчег Господњи бити пренијет у Јерусалим. Неки су дошли у Киријат Јарим, а неки су чекали у Јеруса-лиму. Велика група људи спремала се да крене из Јерусалима на овај велики и важан задатак. А пред сам полазак, пророк Натан ме позва у страну и рече ми: „Господ је благословио Давида и сав дом његов да му учини ово добро дјело. Но, све ово неће проћи без крви... Знам да си узбуђен због свега овога и да је то нешто што смо сви чекали цијелога живота, али гледај да та крв не падне на тебе. Не питај ме много, само гледај да се не дотичеш Ковчега Господњег. Упамти, шта год да се деси, немој се дотицати Ковчега Господњег!“

„Али, забога, зашто!?“ – упитао сам збуњено, а он је тихо одговорио: „Господ је Мојсију наредио да издвоји племе Левијево да служе Скинији и да носе Ковчег Господњи. Никоме осим њих није дато да се дохвати Ковчега. Рекао сам то Давиду, али он каже да нема времена да тражи Левите за тај посао. Он као да је умислио како је други Мојсије, па чини многе ствари на своју руку... Зато се плашим да се ко нечист не дохвати Ковчега и гњев Божији навуче на себе. Тако је записано, тако је Господ рекао! Гледај да ти не будеш тај.“

„Јеси ли питао Господа за то или то говориш сам од себе?“ – упитао сам га с неком м чудндозом презира, тек да отјерам страх којег су ове ријечи одједном призвале, а он –увријећено – одмахну руком и рече: „Писмен си, узми па прочитај!“

Када смо већ били надомак Јерусалима, на свега неколико стадија од моје куће, све ово се обистинило. Уза, син свештеника Авинадава, у чијем је дому био Ковчег Господњи, управљао је волујским колима на којима је био Ковчег. Волови су на оној узбрдици, ено видиш тамо иза оног шумарка, јаче повукли кола и Ковчег се опасно заљуљао, а Уза се окренуо и објема рукама се ухватио за Херувиме на поклопцу Ковчега. Већ следећег тренутка скотрљао се низ кола и задњи лијеви точак пређе преко њега. На мјесту је издахнуо. Сви су стали и без ријечи посматрали Узино унакажено тијело. Тишину је прекинуо На-танов глас: „Схваташ ли сад шта Господ поручује?“

Сви су упрли поглед у Давида. Погледом сам простријелио Натана и искористио сам тренутак док нико не гледа да га повучем за рукав у страну. Да сам могао, удавио бих га у том тренутку, а и он би то исто учинио мени. Хоћу да кажем... били смо добри пријатељи и прије и послије тога, али у том тренутку наши задаци су се драстично разликовали: он је служио Господу, а ја цару. Да ме не схватиш погрешно, нисам ја био на некој страни супротној од Божије, али сам у том тренутку видио озбиљну могућност да се царско достојанство пољуља пред толиким свијетом. Натан о томе није бринуо и, једноставно, то га није занимало. А мене јесте, још како!

„Јеси ли ти луд! – викнуо сам му на уво. Хоћеш ли да сав овај свијет окренеш против цара?!“

„Ако треба и против цара!“ – избечио се на мене. „Божија заповијест је изнад цара, ма колико он за себе мислио да је велики! А овај је умислио да је већи и од Мојсија...“

„Ма, он је сада трипут већи од Мојсија! Схваташ ли ти шта је и колико овај човјек жртвовао и учинио да дођемо до овог гдје смо сада? Знаш ли ти колико је било тешко ујединити сав народ, створити царство, саградити Јерусалим и шта већ, а још увијек све то виси у ваздуху?!  Шта ако овај народ сада њему окрене леђа? Шта ако већ сутра поново будемо имали два царства и отворена врата свим нашим непријатељима да нас збришу са лица земље? Ко ће бити одговоран за то!?“

„А схваташ ли ти – успротиви се Натан – шта ће бити ако сада Господ том твом  цару окрене леђа!? Чему онда све то што је ОН створио?“

Ћутао сам поражен овим питањем, јер ми је било јасно да одговор не би ишао у моју корист. Јасно ми је било да сам претерао, али смо зато ту обојица да свако на свој начин служи овом царству. Ја сам бринуо о цару и мени је земаљски цар био главна брига, а он о  небеском цару – о Богу. Његов задатак је био да она царска страна, она брига за материјално, овоземаљско, не претера у захтијевима на уштрб Божије, духовне стране. Никада није било лако одредити ту равнотежу и повући јасну линију раздвајања између служења Богу и служења цару. Но, нико није рекао да смо изабрали лак пут и једноставне задатке.

Давид паде на кољена и завапи Господу. Страх се увукао у сав окупљени народ и завлада мучна тишина. Трајало је то неко вријеме и ја опет повукох Натана за рукав: „Слушај! Хајде да ово прекинемо. Ти и ја морамо сада брзо да смислимо неки план, јер овако неће ићи. Имаш ли неку идеју?“

Натан обори поглед и сав задрхта. Знао сам да у том тренутку сам Господ доноси одлуку и да ће преко уста овог човјека дати рјешење. Он се окрену и руком показа у правцу моје куће, па викну из свег гласа: „Овако говори Господ – однесите мој Ковчег у ову кућу док ми не приремите стан у којем ћу становати међу вама!“ Давид ме погледа и насмија се, као да тиме жели рећи: „Ето, Господ ти је услишио молбу“.

Стајао сам као окамењен погледа прикованог за Натана. Немам ријечи којима бих описао како сам се осјећао! Истовремено су се у мени сударили страх и радост – страх од очигледног Божијег присуства и радост што је мене изабрао да уђе под мој кров. Већ сам кренуо да потрчим према кући да припремим дочек Господу, кад се сјетих Натанових ријечи од јутрос и окренух се да га питам: „Али ти рече да се не дотичем Ковчега да не погинем!?“ Но, Натан је изгледао ицрпљено и само је тихо прошапутао: „Чудна су дјела Господња“.

Отрчао сам кући и наредио да се хитно испразни велика соба која гледа према Јерусалиму. Док су слуге трчале и износиле све из собе и намјештали велики и нов ћилим на под (којег сам, гле чуда, само пар дана раније добио на поклон!), дрхтао сам од узбуђења ишчекујући да се поворка приближи моме дому. У свој тој трци и брзини, ја сам стајао у средини, као да сам издвојен из те реалности, као да су те слуге и сав тај инвентар којег су носили тамо-амо били дио неке споредне приче која се дешава у неком другом времену и простору. Када је све било спремно неки чудан благ повјетарац унио је свежину у мој дом, а неки неописив мир у моју душу.

На ум су ми дошли они дани када сам као дјете гледао Ковчег Господњи у Дагоновом храму и дивио се Његовој љепоти. Сав живот поново ми је прошао кроз главу и, не знам зашто, у неколико слика видио сам Голијата. Тек касније, много касније, схватио сам његову улогу у цијелој тој причи и какве је то имало везе са доласком Господњим у мој дом.

„Интересантно... – скочи Соломон – никада за то нисао чуо. Значи Ковчег Господњи је био овдје у овој кући!?“

„Да, доле у великој соби.“

„Невјероватно! А видиш да... увијек сам се чудио зашто је та соба била празна? Никада ништа у њој није било. Као дијете, када год сам долазио код тебе, увијек сам се то питао, али  никада ти то питање нисам поставио.“

„Ето, сада знаш. У њој је био Господ... Након тога та соба је остала само моје мјесто за молитву, за размишљање и за цртање планова за Храм Господ-њи. Одмах до ње смјестио се Овид-Едом.“

„Чекај мало... Овид-Едом? ...па да! Ја сам знао да је Ковчег Господњи био три мјесеца у кући Овид-Едом Гатанина, али сам се збунио када ти рече да је био овдје? О чему се ту ради?“

„Видиш, исте вечери дошао је пророк Натан код мене и остао неколико дана. Дуго се снебивао да ми нешто каже и ја га наизад упитах о чему се ради. Он ме, бирајући ријечи како ме не би увриједио, замоли да у кућу примим једног од Левита који ће служити Господу и да се не дотичем Ковчега. Рече, таква је воља Божија... Пристао сам и испразнио једну малу собу до те велике у којој је био Ковчег Господњи и у њу се смјестио Овид-Едом. Послузи сам забранио да улазе у те двије просторије, а и сам сам ријетко у њих улазио. Често бих, када нема никога, клекнуо на улазу и ту се молио Господу.

Овид-Едом бијаше добар човјек, побожан и пун вјере. Могао ми је бити и драг, али мене је сва ова ситуација прилично љутила, јер се од народа крило да је Господ у кући једног странца, а објављено је да је у кући Левита Овид-Едома. Заиста, био сам страшно љут, јер никоме није сметало то што сам се одрекао свега свога и примио вјеру израиљеву, што сам служио цару њиховом и много тога поднио за градњу царства Израиљевог, али је сметало и био сам странац онда када је Господ требао да дође у кућу онога кога је Сам изабрао. Мислим... стидимо се пред људима, а не стидимо се пред Господом... Господу сам добар, а људима нисам?! Каква је то вјера? Какав је то морал? Кога ми то лажемо и у чије име? Коме та лаж одговара и зашто истина не би одговарала и људима, ако Богу одговара? Јесмо ли то ми бољи и већи од Господа? А нарочито ме је љутило то што је Натан, човјек којег сам цијенио и поштовао, искориштен у тој завјери против мене!

Сва та питања поставио сам и Давиду и Натану. Обојица су била на мојој страни сматрајући да је бесмислено крити од народа да сам ја прозелит и обраћеник у вјеру и да ме је сам Господ прихватио и на видљив начин благословио мој избор. Давид је чак ишао и корак даље, па је овај догађај сматрао за одличну прилику да се ово запише као спомен другима како би и они приступили Господу и да о томе треба причати свуда и на сваком мјесту да и други слиједе мој примјер. Али... Давид је био ратник и то није била тема која би држала његову пажњу дуже од те вечери. Такве ствари су биле мој задатак, а ја нисам хтио да се бавим тим стварима. Такође, то је било вријеме када се стварала и из пепела издизала једна нова група моћника. Полако, али сигурно, они су преузимали власт у своје руке.“

„Свештеници?“ – насмија се Соломон.

„Да! Немој да се смијеш... Ти знаш да их ја нешто нарочито не волим, али сада ти дајем и разлог зашто је то тако. Они су исплели мрежу око Давида и цијелога царства сматрајући да њима треба да припадне улога вођења државе. Себе су сматрали насљедницима свих оних пророка и судија који су прије царске власти водили овај народ. Међутим, и сам Натан им је представљао препреку, јер су тврдили да је вријеме пророка прошло и да он треба да уступи мјесто њима. А у цару су видјели свог највећег непријатеља и гледали су како да ту власт што више умање, а своју издигну. Из тог разлога, ја сам био први на удару. Давид то није узимао за озбиљно, јер је сматрао да је то због мог прозелитизма и чињенице да сам био странац. Сматрао је да свештеници претерују у свом наопаком „чистунству“, те да странцу који прими вјеру треба дати и већу част него ономе ко је у тој вјери рођен. Али прави разлог њихове мржње према мени лежао је у мом великом утицају на цара – тај утицај требало је умањити, а ово је требао бити почетак мог краја.

Уосталом, тако је било и код других народа и у другим царствима, па овај слатки колач власти никако нису хтјели да оставе непоједен. Страшно!“

„Знам већ одавно да их не волиш, али реци ми, има ли ту још неких разлога, или је то једини?“

„Ех, када би то био једини, ја бих и сам постао свештеник...“

---

[i]Скинија („Шатор састанка“) – покретни храм из времена Мојсија и изласка Јевреја из Египта. Димензије и облик Скиније и дворишта око ње дао је Сам Бог Мојсију на планини Синај, када је дао и Десет Заповијести. Тада је створено свештенство и настао први пропис о заједничким богослужењима. У вријеме када Давид прави нову Скинију и преноси Ковчег Завјета, стара Скинија је била стара око 200 година.

 

[ii]Писац овде недвосмислено упућује на непознату књигу коју је написао о градњи Храма. На жалост, ова драгоцјена књига не постоји и ни једна позната историјска књига својим стилом или на други начин не одговара наведеном дјелу. Из контекста овог дјела могуће је закључити да је таква књига намјерно уништена, а да је ова неким чудом преживјела. Додуше, веома је могуће и да је дјело које је св. Андреј нашао било препис оригинала.

 

Друго издање романа урадила је издавачка кућа "Катена Мунди" Београд и роман се може купити код њих на сајту кликом на линк испод.

#slika6786#strana3202#

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: