|
|
|
 | Dušica Ivanović | |
| |
detalj slike: goodfom,com
Podržavajući inicijativu Obrazovne mreže „Danube Networkers“, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka je pokrenuo projekat za kreiranje evropske onlajn zbirke radova pod nazivom DOBA KORONE – MOJE ISKUSTVO. Pravo učešća imali su svi Evropljani, pripadnici svih generacija, koji su podelili svoja iskustva kroz različite kreativne forme. Projekat je uspešno završen virtualnom konferencijom 10. jula 2020.
Dušica Ivanović se pojavila kao autor iz Srbije u kategoriji TEKST. Njena kratka priča UDAH I IZDAH (Inhale and Exhale) je zabeležena u onlajn zbirci pandemijskih sudbina na srpskom jeziku, kao i u prevodu na engleski jezik. (klik) Danube Networks
Vest Čester, Pa 24.08. 2020.
Prozor je tek malo otškrinut, ali deo bele muslinske zavese se provukao kroz taj otvor i leluja na vetru. Povremeno se, kao mali helijumski balon, napuni vazduhom, pa se opet povuče i prilepi uz okno. Kao čovek kad udahne snažno, brzo, nestrpljivo, tako da mu u tom udahu ništa ne promakne, da bi napunio pluća jer ne zna kad će ponovo udah biti moguć. I kao čovek kad izdahne naglo, bez svoje volje, pa ostane zatečen nedostatkom vazduha, unezveren, pluća prilepljenih za postelju.
Slika se ponavlja neprestano. Udah i izdah sada već polumokrog krajička zavese na poluotvorenom prozoru sobe u prizemlju.
Retki šetači, uglavnom sa svojim kučićima, zaustave se i zaklone vidik na disanje sobe u kojoj leži njegova majka. Čovek u kasnim pedesetim se tada malo nagne u stranu, ili iskorači sa mesta gde se ukopao još pre nekoliko sati da bi imao bolji pogled. Smetaju mu bezobzirni ljudi i njihovi četvoronožni ljubimci. Ponašaju se kao da je to njihov park kojim mogu da prođu kad im je volja, njihov travnjak na kome se zaustave kad ih pritisne potreba. Jednom se žena sa ostarelim sporim labradorom zadržala zureći u zatvoren prozor sa razmaknutim zavesama. Približila mu se sasvim, skoro da je nosom doticala okno, šakama je zaklonila svetlost i zurila znatiželjno dok je žuti pas ofucane dlake ležao u travi pored njenih nogu.
Bio je besan, uvređen, ustao je sa svog mesta i krenuo ka njoj, davao joj je znake rukama, ali ga ona nije videla. Nije mogao da priđe bliže, nije smeo da govori glasno - bojao se da će ga majka čuti. To nije smeo da dozvoli. Pas je podigao glavu tek toliko da mu stavi do znanja da ga je primetio, ali se nije pomerio. Ta nemoguća, nevaspitana žena se nije odmicala od prozora i čovek je imao želju da je uhvati za ramena i odvuče odatle. Ali, nije smeo. Nije smeo.
Kada je konačno nastavila svojim putem vukući tromog psa na predugačkom kaišu, osećao se iscrpljeno. Vene na slepoočnicama su podrhtavale, a zatim udarale takvom silinom da je mogao da ih vidi pod kapcima svaki put kad bi zatvorio oči. Vratio se na svoje mesto, na neudobnu zelenu klupu, sa koje je imao dobar pogled na prozor majčine sobe, i nastavio da čeka.
Dok se vetar poigrava zavesom osmog dana otkako je dom za stare u karantinu, osmog dana otkako nije video majku, on čeka i dalje da se prozor otvori, da je ugleda dok se sporo približava sedeći u invalidskim kolicima koja gura negovateljica. Da ta žena razgrne zavese, otvori prozor i pokaže niz malih uredno poređanih saksija, u kojima cvetaju crvene i roze ljubičicama. Da majka pruži ruku i dotakne ih, osmehne se, pa pogleda preko njihovih cvetova i mahne sinu koji čeka na klupi stiskajući među rukama posudu sa svežim domaćim kiflicama sa sirom. Njenim omiljenim.
|
