|
|
|
 | Душица Ивановић | |
| |
детаљ слике: goodfom,com
Подржавајући иницијативу Образовне мреже „Danube Networkers“, Завод за проучавање културног развитка је покренуо пројекат за креирање европске онлајн збирке радова под називом ДОБА КОРОНЕ – МОЈЕ ИСКУСТВО. Право учешћа имали су сви Европљани, припадници свих генерација, који су поделили своја искуства кроз различите креативне форме. Пројекат је успешно завршен виртуалном конференцијом 10. јула 2020.
Душица Ивановић се појавила као аутор из Србије у категорији ТЕКСТ. Њена кратка прича УДАХ И ИЗДАХ (Inhale and Exhale) је забележена у онлајн збирци пандемијских судбина на српском језику, као и у преводу на енглески језик. (клик) Danube Networks
Вест Честер, Па 24.08. 2020.
Прозор је тек мало отшкринут, али део беле муслинске завесе се провукао кроз тај отвор и лелуја на ветру. Повремено се, као мали хелијумски балон, напуни ваздухом, па се опет повуче и прилепи уз окно. Као човек кад удахне снажно, брзо, нестрпљиво, тако да му у том удаху ништа не промакне, да би напунио плућа јер не зна кад ће поново удах бити могућ. И као човек кад издахне нагло, без своје воље, па остане затечен недостатком ваздуха, унезверен, плућа прилепљених за постељу.
Слика се понавља непрестано. Удах и издах сада већ полумокрог крајичка завесе на полуотвореном прозору собе у приземљу.
Ретки шетачи, углавном са својим кучићима, зауставе се и заклоне видик на дисање собе у којој лежи његова мајка. Човек у касним педесетим се тада мало нагне у страну, или искорачи са места где се укопао још пре неколико сати да би имао бољи поглед. Сметају му безобзирни људи и њихови четвороножни љубимци. Понашају се као да је то њихов парк којим могу да прођу кад им је воља, њихов травњак на коме се зауставе кад их притисне потреба. Једном се жена са остарелим спорим лабрадором задржала зурећи у затворен прозор са размакнутим завесама. Приближила му се сасвим, скоро да је носом дотицала окно, шакама је заклонила светлост и зурила знатижељно док је жути пас офуцане длаке лежао у трави поред њених ногу.
Био је бесан, увређен, устао је са свог места и кренуо ка њој, давао јој је знаке рукама, али га она није видела. Није могао да приђе ближе, није смео да говори гласно - бојао се да ће га мајка чути. То није смео да дозволи. Пас је подигао главу тек толико да му стави до знања да га је приметио, али се није померио. Та немогућа, неваспитана жена се није одмицала од прозора и човек је имао жељу да је ухвати за рамена и одвуче одатле. Али, није смео. Није смео.
Када је коначно наставила својим путем вукући тромог пса на предугачком каишу, осећао се исцрпљено. Вене на слепоочницама су подрхтавале, а затим ударале таквом силином да је могао да их види под капцима сваки пут кад би затворио очи. Вратио се на своје место, на неудобну зелену клупу, са које је имао добар поглед на прозор мајчине собе, и наставио да чека.
Док се ветар поиграва завесом осмог дана откако је дом за старе у карантину, осмог дана откако није видео мајку, он чека и даље да се прозор отвори, да је угледа док се споро приближава седећи у инвалидским колицима која гура неговатељица. Да та жена разгрне завесе, отвори прозор и покаже низ малих уредно поређаних саксија, у којима цветају црвене и розе љубичицама. Да мајка пружи руку и дотакне их, осмехне се, па погледа преко њихових цветова и махне сину који чека на клупи стискајући међу рукама посуду са свежим домаћим кифлицама са сиром. Њеним омиљеним.
|
