detalj slike: pixabay.com

O PESNIKU, LjUBAVI I SMRT

Moj prijatelj sa prvog sprata, prognanik iz Dubrovnika, Bato Radović ušao je u godine, prodao stan i preselio se u starački dom. Kad je umro, na sahrani je bilo dvadesetak ljudi, uglavnom komšija, koji su me zamolili da se oprostim od njega. „Samo kratko!“ – rekao mi je otac Bogdan, kojem se žurilo na sledeću sahranu.

        Dok sam govorio, primetio sam gospođu kose bele kao sneg i zelenih očiju.  Posle sahrane se sama zaputila prema izlazu. Oči su joj bila pune suza. Plakala je dok je hodala između spomenika. Niko je nije poznavao. Sustigao sam je i ponudio joj ruku. Začuđeno me je pogledala.

         „Vi ste verovatno književnik Jevrić, Bato mi je davao sve Vaše knjige da čitam. Tako ste govorili...“

Pozvao sam je da popijemo kafu u senovitoj bašti grobljanske kafane.

        Počela je da mi priča, najpre preplašeno, a onda sve odlučnije.

        „Ja sam majka čuvenog muzičara D. Svira u najpoznatijim svetskim dvoranama“ – rekla mi je ponosno i obrisala oči. Na staračkim obrazima su se pojavile dve rupice.

        „Majka mi je dugo umirala od raka. Otac se posle njene smrti propio. Bio je strastan lovac i jedne zime našli su ga smrznutog u nekoj jaruzi.

Ostala sam sama sa bratom. Brat je bio stariji i bila sam vrlo vezana za njega. Napustio je školu i zaposlio se kao poštar. Naše mesto je malo i svi smo se međusobno poznavali. Gde god bi svratio, nudili su ga pićem.

Počeo je da se vraća kući sve pijaniji. Ponekad ne bi ni došao.

Bojala sam se da ga ne zadesi očeva sudbina. Da ga ne nađu na nekoj klupi kako spava... Imao je dva školska druga. Jedan je bio pesnik. Verovatno ste čuli za njega. Drugi je bio student pete godine medicine i voleo je ponekad da popije sa pesnikom i mojim bratom.

        Išla sam u nižu muzičku i svirala klavir. Njih trojica su me, kad popiju, terali da im pevam. I ja sam im pevala.

        Bratovljevi drugovi su bili zaljubljeni u mene. A meni se dopadao pesnik. On mi je posvećivao pesme i recitovao Lorkine i Nerudine stihove.

Pio je žestoko, samoubilački, onako kako samo pesnici umeju da piju.

Plašio me. Plašila sam se i njega i brata.

         A onda je pesnik objavio prvu knjigu i odselio se za Beograd. Počeo je da dobija nagrade i o njegovim knjigama su izlazili prikazi u „Politici“.  Pominjali su ga na Trećem programu Radio Beograda.

         Doktor je završio fakultet i vratio se u grad.

        Brat je doneo odluku umesto mene. Udaću se za doktora.

        Svadba je bila velika i ja sam se još iste noći pokajala. Bio je grub i nasilan. Nije umeo drugačiji da bude.

        Uskoro sam ostala trudna. Rodila sina.

        Muž i brat su nedelju dana pijančili po kafanama pre nego što su zajedno sa Ciganima došli u bolnicu da me vide.

        Kako je moj muž dublje tonuo u piće, sve više vremena provodio je sa mojim bratom, a sve manje sa mnom i sa detetom. Teško onom pacijentu koji bi se bez flaše kod njega pojavio.

        A onda su u velikom piću počela ludila ljubomore.

        Optužio me je da sam ga varala sa rođenim bratom.

        Kad bi prepio, a to se dešavalo svakog dana, tukao me je.

        Odlučila sam da se razvedem.

        Muž je ispričao mom bratu da hoću da ga ostavim.

        Došli su jedne noći, posle tri dana pijančenja, i oba počela da me tuku.

        Mom bratu je drug koji mu je plaćao piće bio važniji od mene.

        Posle toga sam odlučila da se ubijem.

        Popila sam sredstvo za čišćenje vodovodnih cevi.

        Mesecima sam bila između smrti i života. Pobedio je život i lekari Kliničkog centra. Pobedila je ljubav prema detetu. Kad sam ozdravila, prebacili su me na neuropsihijatriju.

        Izašla sam iz bolnice i tražila od policije zabranu prilaska i za brata i za muža.

        Sin mi se upisao u školu za muzičke talente u Ćupriji. Počeo da pobeđuje na međunarodnim takmičenjima... Dobio italijansku stipendiju i odlučio da tamo pravi karijeru.

        Tražila sam da me smesti u dom. Tamo sam upoznala poštara Batu. Imali su pijanino, a to je sve što mi treba. Voleo je da mu sviram.

Sa sinom se čujem svaki dan. Preko "vibera". Šta ćete, dvadeset prvi vek!“

PODELITE OVAJ TEKST NA: