детаљ слике: pixabay.com

О ПЕСНИКУ, ЉУБАВИ И СМРТ

Мој пријатељ са првог спрата, прогнаник из Дубровника, Бато Радовић ушао је у године, продао стан и преселио се у старачки дом. Кад је умро, на сахрани је било двадесетак људи, углавном комшија, који су ме замолили да се опростим од њега. „Само кратко!“ – рекао ми је отац Богдан, којем се журило на следећу сахрану.

        Док сам говорио, приметио сам госпођу косе беле као снег и зелених очију.  После сахране се сама запутила према излазу. Очи су јој била пуне суза. Плакала је док је ходала између споменика. Нико је није познавао. Сустигао сам је и понудио јој руку. Зачуђено ме је погледала.

         „Ви сте вероватно књижевник Јеврић, Бато ми је давао све Ваше књиге да читам. Тако сте говорили...“

Позвао сам је да попијемо кафу у сеновитој башти гробљанске кафане.

        Почела је да ми прича, најпре преплашено, а онда све одлучније.

        „Ја сам мајка чувеног музичара Д. Свира у најпознатијим светским дворанама“ – рекла ми је поносно и обрисала очи. На старачким образима су се појавиле две рупице.

        „Мајка ми је дуго умирала од рака. Отац се после њене смрти пропио. Био је страстан ловац и једне зиме нашли су га смрзнутог у некој јарузи.

Остала сам сама са братом. Брат је био старији и била сам врло везана за њега. Напустио је школу и запослио се као поштар. Наше место је мало и сви смо се међусобно познавали. Где год би свратио, нудили су га пићем.

Почео је да се враћа кући све пијанији. Понекад не би ни дошао.

Бојала сам се да га не задеси очева судбина. Да га не нађу на некој клупи како спава... Имао је два школска друга. Један је био песник. Вероватно сте чули за њега. Други је био студент пете године медицине и волео је понекад да попије са песником и мојим братом.

        Ишла сам у нижу музичку и свирала клавир. Њих тројица су ме, кад попију, терали да им певам. И ја сам им певала.

        Братовљеви другови су били заљубљени у мене. А мени се допадао песник. Он ми је посвећивао песме и рецитовао Лоркине и Нерудине стихове.

Пио је жестоко, самоубилачки, онако како само песници умеју да пију.

Плашио ме. Плашила сам се и њега и брата.

         А онда је песник објавио прву књигу и одселио се за Београд. Почео је да добија награде и о његовим књигама су излазили прикази у „Политици“.  Помињали су га на Трећем програму Радио Београда.

         Доктор је завршио факултет и вратио се у град.

        Брат је донео одлуку уместо мене. Удаћу се за доктора.

        Свадба је била велика и ја сам се још исте ноћи покајала. Био је груб и насилан. Није умео другачији да буде.

        Ускоро сам остала трудна. Родила сина.

        Муж и брат су недељу дана пијанчили по кафанама пре него што су заједно са Циганима дошли у болницу да ме виде.

        Како је мој муж дубље тонуо у пиће, све више времена проводио је са мојим братом, а све мање са мном и са дететом. Тешко оном пацијенту који би се без флаше код њега појавио.

        А онда су у великом пићу почела лудила љубоморе.

        Оптужио ме је да сам га варала са рођеним братом.

        Кад би препио, а то се дешавало сваког дана, тукао ме је.

        Одлучила сам да се разведем.

        Муж је испричао мом брату да хоћу да га оставим.

        Дошли су једне ноћи, после три дана пијанчења, и оба почела да ме туку.

        Мом брату је друг који му је плаћао пиће био важнији од мене.

        После тога сам одлучила да се убијем.

        Попила сам средство за чишћење водоводних цеви.

        Месецима сам била између смрти и живота. Победио је живот и лекари Клиничког центра. Победила је љубав према детету. Кад сам оздравила, пребацили су ме на неуропсихијатрију.

        Изашла сам из болнице и тражила од полиције забрану приласка и за брата и за мужа.

        Син ми се уписао у школу за музичке таленте у Ћуприји. Почео да побеђује на међународним такмичењима... Добио италијанску стипендију и одлучио да тамо прави каријеру.

        Тражила сам да ме смести у дом. Тамо сам упознала поштара Бату. Имали су пијанино, а то је све што ми треба. Волео је да му свирам.

Са сином се чујем сваки дан. Преко "вибера". Шта ћете, двадесет први век!“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: