detalj slike: pixabay.com

Slovo o poeziji Slobodana Rakitića

Svetlost kao sinonim za logos i rukopis kao sinonim za poeziju otelovljeni su znaci Rakitićeve poetike sadržane u prvoj zbirci Svetlosti rukopisa u kojoj je jasno razgraničen ppoctop između „višeg” i „nižeg” poretka, nebeskog i zemaljskog, i dijalektička sprega između njih oličena u pesniku, umetniku koji je u delu ozakonjuje. „Evo rukopisa zvezde – čisto u nečisti / evo mojih ruku, u dva vodoskoka pretvorenih, / propetih i zaustavljenih; / Eto i mora, prevedenog u san providnih algi, u / jezik nemušti, u san odojčeta; / Eto kako se glase zvezdane ogrlice: /Eto i dve praznine – lice i naličje papirusa – / praznine koje priučavam, praznine nalik na onesvešćen zvuk; / Eto kako tumačim svet velikim snom AMEBE!”

Na početku pevanja Rakitić ima svest da peva u ime sna o čoveku, u ime istine o biću, intelekta u prirodi koji je obuhvaćen logosom.

Šta više, pevanje se izmešta iz zemaljske ravni i uzdiže na nebeski plan: „Evo jednog zaista viđenog božanstva, oblikovanog prema Suncu, u čast venčanja nebeske kraljice” i poistovećuje se sa Božanskim, jer budući logosom, glasom koji iz sveopšteg uma silazi u pojedinačni um ono hipostazira taj Vrhunski um i posvedočuje ga.

U programskoj pesmi „Arspoetica” pesnik žudi za nebeskim glasom, dakle za spojem sa logosom, za sveprožimajućim i svesmislenim duhom koji uznosi do visokih spoznaja najdubljih suština: „Zatvoriti sve dveri, / u nekom drugom prostranstvu biti / sa senkom se svojim sjediniti / u stablo što se tek plodom meri. / Minu li nebom zvezdana kola, / otvoriće se, namah, preko stola / vrt koji tajna ruka stvori”.

Senka u ovom slučaju ima značenje aure, odnosno energetskog potencijala reči, misli kojima se uspostavlja korespondentna veza sa duhovnom suštinom sveta, koja je često kod ovog pesnika religiozna, ali i mistična. On intuitivno ulazi u neprozirnu tminu vremena, tpaga za arhetipskim i mitološkim slojevima u biću sveta (kao i u sopstvenom biću) i povezuje ih sa pojavama o kojima piše a koje su iz ravni savremenih zbivanja.

U „Raškoj elegiji” iskaz je sasvim eksplicitan: „Suva vatro uma, nek mi lik ogrezne u zaborav, jer čega večnog ima?/ Međ snom i javom ne nađoh skrovište, /...ni u pesmi ne nađoh zavičaj svom snu... S knjigom u preletu, patnje je sve manje, / vid mi zaseni nadzemaljska luča. / Pretvorena u glas, u zaumno znanje / skrivenih slova, u snu krv mi ključa. / Sa brega poleće zavetno zdanje / i anđeo oko kog nimbus zvučan / svetli i vrlinom um mi obasjava. Tragom mi vreme teški talog slaže! / Al ako pesma neće, ko će da kaže / sjaj umornih zvezda iznad naših glava”.

Iz navedenih stihova jasno je poimanje uloge poezije kojoj pesnik daje svojstvo nadzemaljskog poslanja da ovekoveči rečiti sjaj zvezda koje su čak umorne od čekanja da ih neko iskaže, da ih opredmeti i umom obeleži, odnosno da potvrdi njihovu božansku suštinu, ulogu koju imaju u kosmosu koji je svrhovit i nadasve podređen čoveku, da ga prosvetli, uzdigne jer ga napaja sveprožimajuća sila koju pesnici slute, a naučnici, poput Tesle, dokazuju. Toje ta snaga uma, logos, koji misli samog sebe, kako gaje Aristotel odredio u dvanaestoj knjizi metafizike, i on progovara kroz poeziju, filozofiju i druge umetnosti. Znajući da je deo univerzalnog poretka u kojem sve ima svoju svrhu, pesnik veruje u predestinaciju i vlastito poslanje: „Bol sažet u pesmu još sunce pokreće / spram duše još pre rođenja odabrane /... duše koja čuje onostrano, i meri neko drugo vreme.” „Obreh se u hramu nebeske Poeme / gde zanet tajanstvom plavetnoga svoda / slušam šum svemira i ptice s vrhunca / nad kojim plamti sjaj proročkog sunca / a iz bezdna hukti onostrana voda”. Kao pravi metafizičar Rakitić poima dvojstvo sveta i uplive nedokučivog na svest lirskog junaka, koji se duhom uspinje do svemira, te najčudesnije poeme koju stvara Tvorac a čiji smo deo, iako iz nac, onih koji misle i osećaju, „hukti onostrana voda”, ono što pokreće život a nepoznato je. Silovoto, nagonsko i razarajuće. Ali, „Kad se bela vatra u rukopis zgusne / slova će iskoni u snu da se jave”, ... „Sve što je prošlo, opet će da se vrati”, ... „Čime da obuzdam nagon što me stiže / kad sve što kažem ne da da se vidi? Da l tragom zvezde duša mi odbeže/ il lukom ptice iznad strmih hridi. / Dok mi se vid sklapa, a suza žeže / reč izgovorena kao rana bridi”.

Iz navedenih stihova progovara verovanje stoika, da logos, a pesnik ovde upravo ispoveda logos, osim nužnosti i zakonomernosti, dobija i značenje univerzalnog uma, koji sve stvari i događaje podvrgava njihovoj sudbini, dosuđuje ono što se zbiva i što će se zbivati. Shodno tome i ljudski razum, u ovom slučaju pesnikov, učestvuje u univerzalnom logosu i odražava ga rečju, delom.

No, ne treba zaboraviti da Rakitić, kao vrlo duhovan čovek i vernik, smisao logosa proširuje i na ovaploćenje svetog trojstva i Isusa jer čitavo njegovo pevanje jeste u znaku preispitivanja smrti, vaskresenja i preobražavanja, shodno stavu iz Jovanovog jevanđelja: „U početku beše logos, i logos beše u Boga, i logos beše Bog, i logos postade telo i nastani se među nama”. Spajajući sveopšti duh vaseljene sa pravoslavnim duhom, kroz pevanje o Isusu Hristu, Svetom trojstvu, svetinjama, pravoslavnim praznicima, pričešću, krštenju, uopšte o pravoslavnoj crkvi i tradiciji, Rakitić potvrđuje stav Maksima Ispovednika, da sve što se rodi ima svoju svrhu. On toj svrsi daje celog sebe jer je svedok nastojanja da se te vrednosti poreknu, potisnu i obezvrede.

Treba naglasiti da je Rakitić izrazito poetički nastrojen od samih početaka stvaranja; on misli pesmu, nastoji da je definiše, da pronikne u njenu bit, iako su ta svojstva kasnije vezivala za postmodernizam.

U „Pesmi”, nastaloj davne 1966, čitamo: „Sve što je u meni negde biva / zadrhti i u steni lik skriveni: / Vine se nečujno strela bez poriva / lovci u polju stoje opčinjeni. / K visini vazda gde zlatni soko / bdijuć nadleće uzvišeni presto / Zasjaji otvoreno treće oko! / Videh li najzad obećano mesto? / Videh li u Slovu, lik izvijeni”. U ovim stihovima se intuitivno razotkriva metafizička duhovna suština sveta kojoj pesnik po prevashodstvu pripada i u kojoj pronalazi i svoje mesto. A značenje metafore Slova koju on vrlo često koristi jeste u poimanju logosa u već određenom smislu o kojem smo govorili.

Pesnik je svestan da peva pokrenut nečim nepojamnim, da je to alhemijski proces u kojem se spaja nebesko i zemaljsko, da bi se doreklo ono najuniverzalnije, najsmislenije što daje najviši smisao i umu i svetu: „Alhemija besmrtnosti, biljni moral, napor življenja spram napora umiranja, besramna igrarija u intervalu. Istorija ljudskog roda svedena do znaka. Poezija, jednačina Univerzuma, najzad za velikim kormilom”. Ovo je valjda pajplemenitija i najtačnija definicija poezije koja se predstavlja u njenoj najočiglednijoj suštini. Poezija je srž univerzuma, i Rakitić to i potvrđuje dajući joj sveobuhvatnost time što sve bitno u svom životu, u životu svoje nacije i tradicije prevodi na jezik poezije i zaveštava joj na čuvanje: „U šta se premetnuh? Bolesti pritajene / ničem iz fosila spram krvi izvijene / u zvučne spirale! Zlom se u zlu traje / Ha ishodu iz kruga, gde anđele mori / viđena prevara, nepomičan zborim / o lepoti što ni smrću ne prestaje”.

Pesnik u službi lepote i humanosti, uprkos viđenju svekolikih zala kojima je pritisnut svet, Rakitić naročito u prvoj fazi pevanja slika tu lepotu zlatnim, ljubičastim jarkim bojama, to su zvezdani i sunčani pejzaži, zapenjeno more puno elementarne snage i lepote, dok će u poznijem pevanju sve više boje da tamne a zlatna da ustupa mesto sivoj i crnoj shodno istorijskim dešavanjima i diskursu posvećenom njihovom viđenju. Od zapitanosti nad izvorom pesme, smisla čovekovog rođenja, viđenja smrti kao velike tajne, od bdenja nad problemima duha i duše, od tumačenja vremena, ljubavi kao velike i nadahnjujuće sile, Rakitić se u krajnjem slučaju ipak može sveti na pesnika tumača sudbine naciona kojem pripada i mesta pravoslavne tradicije u vremenu. Istorija Srbije je njegova neprekidna tema, od njenog osnuta, on peva o Nemanjićima, njihovoj slavi i porazima, sabornosti i raskolu unutar nacije posredstvom ideologije, sjaju i propasti, razdeobama i samoobmanama, o čemu jedino i može da peva onaj ko je svestan odgovornosti za izgovorenu reč ili nečinjenje u vremenima koja zahtevaju aktivan ili predvodnički gest.

U motivskom obilju, jedno od važnijih mesta svakako pripada kosovsko-metohijskoj temi, koju je Rakitić varirao u čitavom svom stvaralačkom opusu. Može se slobodno reći da je po etosu Slobodan Rakitić pesnik kosovskog zaveta. Taj krug otvorio je još u ranim pesmama iz pojedinih zbrirki: Svet nam nije dom, Žudnja za jugom, Potomak, Osnovna zemlja, Tapije u plamenu.

Pevanje o logosu, Kosovu i Srbiji takođe čini trojstvo, te sve kod njega ostaje u znaku duhovnosti , ljubavi i svete službe kojima je do kraja predan.

PODELITE OVAJ TEKST NA: