OLIVERA

     Kruševac nikad nije bio lepši nego tog jutra. Možda poslednji put gledam naše dvore. Krećem na veliki put krvniku svog oca i braća me ispraćaju… Narod mi je prosuo latice ruža celim putem od Kruševca do Jedrena.Gazimo po ružama, a tamo me čeka trnje.Idem zbog Srbije i ovog naroda,zbog naše vere i ovog krsta na grudima.Jesam poklonjena Bajazitu… Idem nenaoružana, ali ne i nepripremljena.Najveće državne glave su većale i sve osmislile,pregovaralo se,išli su izaslanici i glasnici.Tako je sklopljen sporazum.Ja sam zalog mira koji je Srbiji potreban.Na dvoru svog oca, kneza Lazara, dobila sam najbolje obrazovanje,učila jezike i diplomatiju.A sada me žrtvuju.

   Šta sam ja, pa nek sam i Lazareva ćerka,devojka od šesnaest godina,rab tvoj, Gospode,šta sam ja prema Srbiji i ovom narodu?Ostaće mi vera naša, a odrekla sam se materinstva,tako je najbolje.

    I krvnik je pokazao poštovanje prema mojoj žrtvi,prema teškoj odluci i tuzi moje majke.Tamo gde idem i ja moram da pokažem poštovanje.Ali ne strah, nego dostojanstvo.Moje su haljine zlatom izvezene,kose namirisane, idem uzdignute glave.

     Putem mi se klanjaju,udovice i ucveljene majke me blagosiljaju.Za mene se moli moj narod.Srušeni su moji devojački snovi.A opet nikad nisam bila veća…Ko se unizi,uzvisiće se,zar nije to rekao Bog?Znam da treba da pomognem Srbiji i braći koliko budem mogla,koliko mi naklonost Bajazita dozvoli.To je moja misija.Spremna sam za nju.Rečeno je: „Muž da čini ženi dužnu ljubav i žena mužu.“

   I kad smo se zavoleli, svako je ostao posvećen svom narodu,veri, državi. Postala sam sultanija, a nisam klanjala nego se krstila sa tri prsta. A moj muž je poštovao sporazum i prema meni i prema Srbiji.I voleo me je.Zato me je i poveo u pohod,u borbu sa Mongolima kod Angore.Sukobili su se „Munja“ ili „Grom“, kako su zvali mog muža,sultana, i Hromi Timur,mongolski vladar.Pobeđivao je Munja, ali je pao s konja,poplašili su se osmanlijski konji kad su prvi put videli mongolske oklopne slonove.

      I molila sam se svom Bogu za mog muža,turskog sultana Bajazita.I za mog brata Stefana.A kad se Stefan povukao da spase svoju vojsku, Bajazit nije hteo. I kad je bio zarobljen, molila sam se za njega i kad se Timur hvalio i pokazivao svog zarobljenika, molila sam se našem Bogu da on izdrži tu sramotu.Ali kad su mene ponizili,moj se muž ubio zbog sramote koju su divlji Mongoli učinili meni, Lazarevoj kćeri.

     Onda mi je bilo jasno da se i on molio svom Bogu za mene.Da smo bili na kraju samo dvoje,muž i žena,roblje Božje, koje moli i prašta, i da su sve religije dobre, ali nisu svi ljudi.A Bog je veliki, jer me je vratio u Srbiju. Svako neka ostane pred Gospodom u onome u čemu je pozvan,tako je zapisano u Bibliji.

PODELITE OVAJ TEKST NA: