ОЛИВЕРА

     Крушевац никад није био лепши него тог јутра. Можда последњи пут гледам наше дворе. Крећем на велики пут крвнику свог оца и браћа ме испраћају… Народ ми је просуо латице ружа целим путем од Крушевца до Једрена.Газимо по ружама, а тамо ме чека трње.Идем због Србије и овог народа,због наше вере и овог крста на грудима.Јесам поклоњена Бајазиту… Идем ненаоружана, али не и неприпремљена.Највеће државне главе су већале и све осмислиле,преговарало се,ишли су изасланици и гласници.Тако је склопљен споразум.Ја сам залог мира који је Србији потребан.На двору свог оца, кнеза Лазара, добила сам најбоље образовање,учила језике и дипломатију.А сада ме жртвују.

   Шта сам ја, па нек сам и Лазарева ћерка,девојка од шеснаест година,раб твој, Господе,шта сам ја према Србији и овом народу?Остаће ми вера наша, а одрекла сам се материнства,тако је најбоље.

    И крвник је показао поштовање према мојој жртви,према тешкој одлуци и тузи моје мајке.Тамо где идем и ја морам да покажем поштовање.Али не страх, него достојанство.Моје су хаљине златом извезене,косе намирисане, идем уздигнуте главе.

     Путем ми се клањају,удовице и уцвељене мајке ме благосиљају.За мене се моли мој народ.Срушени су моји девојачки снови.А опет никад нисам била већа…Ко се унизи,узвисиће се,зар није то рекао Бог?Знам да треба да помогнем Србији и браћи колико будем могла,колико ми наклоност Бајазита дозволи.То је моја мисија.Спремна сам за њу.Речено је: „Муж да чини жени дужну љубав и жена мужу.“

   И кад смо се заволели, свако је остао посвећен свом народу,вери, држави. Постала сам султанија, а нисам клањала него се крстила са три прста. А мој муж је поштовао споразум и према мени и према Србији.И волео ме је.Зато ме је и повео у поход,у борбу са Монголима код Ангоре.Сукобили су се „Муња“ или „Гром“, како су звали мог мужа,султана, и Хроми Тимур,монголски владар.Побеђивао је Муња, али је пао с коња,поплашили су се османлијски коњи кад су први пут видели монголске оклопне слонове.

      И молила сам се свом Богу за мог мужа,турског султана Бајазита.И за мог брата Стефана.А кад се Стефан повукао да спасе своју војску, Бајазит није хтео. И кад је био заробљен, молила сам се за њега и кад се Тимур хвалио и показивао свог заробљеника, молила сам се нашем Богу да он издржи ту срамоту.Али кад су мене понизили,мој се муж убио због срамоте коју су дивљи Монголи учинили мени, Лазаревој кћери.

     Онда ми је било јасно да се и он молио свом Богу за мене.Да смо били на крају само двоје,муж и жена,робље Божје, које моли и прашта, и да су све религије добре, али нису сви људи.А Бог је велики, јер ме је вратио у Србију. Свако нека остане пред Господом у ономе у чему је позван,тако је записано у Библији.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: