detalj slike: Krk.art@designe

Priča u slikama

Aleksandra Đorđević

Pre nekoliko dana razgovarala sam sa prijateljicom o umetnosti, o tome kako koristi različite jezike: zvuk, sliku, reč. Rekla mi je kako se ona više ne izražava kroz sliku jer nema šta da kaže. Srce je preskočilo. Ja uvek imam šta da kažem, tik-taknulo me je, moj glavni katalizator jeste imam li kome.

Bilo olovkom ili kistom, volim da govorim u slikama. Kada je reč o esejističkom pisanju, razmišljam dok pišem. S druge strane, kad pišem fikciju, najpre mislim o ukusima, mirisima i uverenjima, a kada se slika otelotvori pred očima, prenesem je na papir. U potonjem procesu misao prethodi stvaranju, u esejističkom misao jeste stvaranje, odn. misao stvaram dok pišem.

A kad zatvorim oči, misao stvori sliku. Noćas sam sanjala svoju ulicu platana, ulicu koja je ugostila decu osamdesetih i devedesetih, koja je danas presvučena novim betonom i klincima, ali platani su opstali. U snu ulica je smeštena u prostor u kom danas živim, moderan svet protkan različitim religijama i ukusima. Grupa muškaraca, čiji izgled mi je bio zaklonjen debelim stablom platana, otvorila je vatru na prolaznike, tek tako. Volela bih da je ovaj san daleko od realnosti, visoko simboličan i da Parke nisu sišle na zemlju da nasumično kidaju i mrse konce.

Spasila sam se. Pala sam na zemlju, omirisala prašinu i krv. Da sam pametnija, ne bih se pomerila, ali mene vuče da pogledam tamo gde se ne sme, gde je opasno. Videla sam grupicu ljudi koja je šaržere napunila gnevom i nadobudno se šetala bulevarom ne hajući za otete živote. Oružje je u njihovim rukama.

Verovatno ste nekada, kao deca, nagazili na glistu i primetili da se regeneriše. Zapravo, jedan njen deo preživi, a drugi odumre. Prednji deo gliste, koji sadrži mozak i vitalne organe, među njima i pet srca, nastavlja svoj put. S obzirom na to da su organi primitivni i da glista nema oči, rekla bih da intuicija preživi. A sad vi priznajte, da li ste ikada namerno prepolovili glistu? Čovek, kao i glista, ne može da se ne pomera.

Da se vratim na sliku i misao, prepolovljena slika iz mog sna rodila je misao i proces se obnovio. Preživela sam. Možda mi je urođena potreba da se ne uklopim u ponuđene modele omogućila da ostanem imuna na prozivke i javno linčovanje na mrežama. Za razliku od metaka, koji koštaju života, reči koštaju smirenja. Stvarnost se prenela u san. Meci me ne dosežu jer verujem da sam nepotkupljiva. Moguće je da se ovaj napad dogodio toliko blizu da ne budem pogođena (u meso), a ipak budem pogođena – u integritet i odanost. Zar nisam onda i ja potkupljiva ako sam uslovljena očekivanjem, polaskana odobravanjem i omamljena pravičnošću? 

Ali ko se protiv koga bori? Ako postoji pobednik, mora postojati i gubitnik. I kada je povod zajednički cilj ili opšte dobro, borba je na neki način (od)uvek odmeravanje ega, a određena je nama samima. Koliko smo ostvareni u životu?, kako definišemo cilj? i koja potreba stoji iza svega? Ako pobedu svojatamo, možda je vođena potrebom da budemo viđeni i čuveni, a za to je potreban pogled Drugog.

Sa svojom petogodišnjom ćerkom ponekad igram društvenu igru Put oko sveta, a antagonistička priroda borbe nije potpuno ugušena po principu – svi smo pobednici – ali je preusmerena. Ćerka i ja obilazimo svet, a sa nama se utrkuje kruzer koji po principu slučajnosti (kockica) takođe obilazi svet. Nas dve imamo zajednički cilj i bez obzira na pojedinačne odluke jedne ili druge, na izabranu putanju, mi smo zajedno protiv spoljneg rivala. Nekada jedna drugu usporimo, nekada ubrzamo, nekad otreznimo. Volela bih ovaj princip da prenesem na život.

Kao i u životu, jedan deo se odigrava između četiri zida (čitajte u glavi igrača), drugi van kuće. Tako se i u politici jedan deo odigrava na sceni, dok se drugi odigrava iza kulisa. Neki su glumci, neki posmatrači, ali nema sporednih uloga. Umetnik posmatra kroz krošnje platana. Ljudi će se uvek udruživati po interesovanjima, snovima, sposobnostima. I šta god pokušali da uguše, bilo da je to antagonizamili korupcija ili neki treći mehanizam po kojima ljudi funkcionišu, neće to moći spolja. Ono što je imanenta komponenta ljudske prirode može se samo kontrolisati, ali ne i iščupati.

Ja ne verujem da ljudi nemaju šta da kažu. U pitanju je izbor jezika i da li imaju kome. Što duže obilazim svet, sve mi se više čini da nas iste misli more i levo i desno, i gore i dole. Koja je vama slika pred očima?

PODELITE OVAJ TEKST NA: