детаљ слике: Krk.art@designe

Прича у сликама

Александра Ђорђевић

Пре неколико дана разговарала сам са пријатељицом о уметности, о томе како користи различите језике: звук, слику, реч. Рекла ми је како се она више не изражава кроз слику јер нема шта да каже. Срце је прескочило. Ја увек имам шта да кажем, тик-такнуло ме је, мој главни катализатор јесте имам ли коме.

Било оловком или кистом, волим да говорим у сликама. Када је реч о есејистичком писању, размишљам док пишем. С друге стране, кад пишем фикцију, најпре мислим о укусима, мирисима и уверењима, а када се слика отелотвори пред очима, пренесем је на папир. У потоњем процесу мисао претходи стварању, у есејистичком мисао јесте стварање, одн. мисао стварам док пишем.

А кад затворим очи, мисао створи слику. Ноћас сам сањала своју улицу платана, улицу која је угостила децу осамдесетих и деведесетих, која је данас пресвучена новим бетоном и клинцима, али платани су опстали. У сну улица је смештена у простор у ком данас живим, модеран свет проткан различитим религијама и укусима. Група мушкараца, чији изглед ми је био заклоњен дебелим стаблом платана, отворила је ватру на пролазнике, тек тако. Волела бих да је овај сан далеко од реалности, високо симболичан и да Парке нису сишле на земљу да насумично кидају и мрсе конце.

Спасила сам се. Пала сам на земљу, омирисала прашину и крв. Да сам паметнија, не бих се померила, али мене вуче да погледам тамо где се не сме, где је опасно. Видела сам групицу људи која је шаржере напунила гневом и надобудно се шетала булеваром не хајући за отете животе. Оружје је у њиховим рукама.

Вероватно сте некада, као деца, нагазили на глисту и приметили да се регенерише. Заправо, један њен део преживи, а други одумре. Предњи део глисте, који садржи мозак и виталне органе, међу њима и пет срца, наставља свој пут. С обзиром на то да су органи примитивни и да глиста нема очи, рекла бих да интуиција преживи. А сад ви признајте, да ли сте икада намерно преполовили глисту? Човек, као и глиста, не може да се не помера.

Да се вратим на слику и мисао, преполовљена слика из мог сна родила је мисао и процес се обновио. Преживела сам. Можда ми је урођена потреба да се не уклопим у понуђене моделе омогућила да останем имуна на прозивке и јавно линчовање на мрежама. За разлику од метака, који коштају живота, речи коштају смирења. Стварност се пренела у сан. Меци ме не досежу јер верујем да сам непоткупљива. Могуће је да се овај напад догодио толико близу да не будем погођена (у месо), а ипак будем погођена – у интегритет и оданост. Зар нисам онда и ја поткупљива ако сам условљена очекивањем, поласкана одобравањем и омамљена правичношћу? 

Али ко се против кога бори? Ако постоји победник, мора постојати и губитник. И када је повод заједнички циљ или опште добро, борба је на неки начин (од)увек одмеравање ега, а одређена је нама самима. Колико смо остварени у животу?, како дефинишемо циљ? и која потреба стоји иза свега? Ако победу својатамо, можда је вођена потребом да будемо виђени и чувени, а за то је потребан поглед Другог.

Са својом петогодишњом ћерком понекад играм друштвену игру Пут око света, а антагонистичка природа борбе није потпуно угушена по принципу – сви смо победници – али је преусмерена. Ћерка и ја обилазимо свет, а са нама се утркује крузер који по принципу случајности (коцкица) такође обилази свет. Нас две имамо заједнички циљ и без обзира на појединачне одлуке једне или друге, на изабрану путању, ми смо заједно против спољнег ривала. Некада једна другу успоримо, некада убрзамо, некад отрезнимо. Волела бих овај принцип да пренесем на живот.

Као и у животу, један део се одиграва између четири зида (читајте у глави играча), други ван куће. Тако се и у политици један део одиграва на сцени, док се други одиграва иза кулиса. Неки су глумци, неки посматрачи, али нема споредних улога. Уметник посматра кроз крошње платана. Људи ће се увек удруживати по интересовањима, сновима, способностима. И шта год покушали да угуше, било да је то антагонизамили корупција или неки трећи механизам по којима људи функционишу, неће то моћи споља. Оно што је иманента компонента људске природе може се само контролисати, али не и ишчупати.

Ја не верујем да људи немају шта да кажу. У питању је избор језика и да ли имају коме. Што дуже обилазим свет, све ми се више чини да нас исте мисли море и лево и десно, и горе и доле. Која је вама слика пред очима?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: