detalj slike: KRK Art dizajn

MI IZ PODGRMEČA

Dr SIMO JELAČA

ŠKOLA U JASENICI

U našoj školi Tito je 1943 godine održao smotru krajiških brigada, a posle rata tu je sniman prvi jugoslovenski film ‘’Živeće ovaj narod’’. U jednoj sceni videli su se i Jovo i Boris.

Kad se Boris našao u školskoj učionici krišom je gledao po zidovima na kojima je visila zemljopisna karta. U učionici su bila dva reda klupa, postavljene paralelno, u jednom redu sedeli su učenici prvog razreda, a u drugom učenici trećeg. U popodnevnoj nastavi sedeli su tu učenici drugog i četvrtog razreda. Školi u Jasenici pripadala su deca iz Jasenice, Benakovca, Gorinje i Vojevca. Đaka je bilo prekoviše zato što je rat poremetio starije generacije. Zato su i sedeli po dva razreda u istoj učionici istovremeno, a učiteljica je bila samo jedna za sve.

Otuda i nije nikakvo čudo zašto učiteljica Nada nije obraćala pažnju na Borisa. Nije ga ništa pitala. Znala mu je brata Jovu, koji se isticao u znanjima. Sedeo je tako Boris, mirno nedeljama, a onda se i on počeo javljati podizanjem ruke. Kad god je znao pitanja koja je učiteljica postavljala on bi podizao ruku, iako ga ona nikada nije pitala. A negde tokom marta meseca primeti Nada da se Boris neprestano javlja, pa odluči da i njega upita. I on joj odgovori dobro na prvo njeno pitanje. Sutradan, Boris opet dobro odgovori kako je učiteljica i očekivala. Prolazili su tako dani, ona pita a on se redovno javlja i dobro odgovara. Na kraju školske godine, kad je otac Lazo naumio da ga ponovo upiše u prvi razred učiteljica mu nije dozvolila. Boris završi prvi razred odličnim uspehom, kao i njegov brat Jovo koji je redovno pohađao nastavu tokom cele školske godine.

Negde pred kraj trećeg razreda iz nekog razloga učiteljica Nada dobila je premeštaj, a u Jasenicu je došao učitelj Milan Potkonjak. Imao je brkove pa je đacima izgledao strog, mada je u osnovi bio prava ljudska duša, rođen za učitelja. Odlični učenici prikazali su se i učitelju Milanu među prvima i on ih je zapamtio od prvih dana. Tako je upamtio i Jovu i Borisa. Znao je da su u istom razredu zbog rata, iako su se razlikovali za četiri godine. Da bi ubrzali školovanje svoj pristigloj deci susednih sela učitelji su dobili dozvolu da odličnim đacima omoguće završavanje dva razreda u jednoj godini, pa je tako i Jovo završio treći i četvrti razred iste godine, godinu dana pre Borisa.

Proleća su im bila najlepše doba godine. Nestane snega, a ubrzo posle Đurđevdana i šumske jagode počinju da zriju, e tada su svi đaci znali da zastajkuju vraćajući se iz škole. Kad se završila školska godina, Jovo završio osnovnu školu, četvrti razred, a Boris treći, obadvojica odličnim uspehom, Marija i Sava su pripremile kolače za ručak, a Sava postavila beli čaršav na sto za ručavanje. Svi su seli zajedno, otac Lazo se prekrstio i pomolio Bogu, dok su ostali stajali uz sto. Kad je otac seo seli su i ostali. Prvo su imali pileću supu, pa zatim jelo sa povrćem i pečenim pilećim mesom, a na kraju kolače. Kolače nisu imali od kad se rat završio, pa im je ovaj ručak bio prava poslastica za dugo sećanje.

Završavajući ručak otac Lazo će prvi:

- Školu ste završili sada treba zemlju raditi. Oba dečaka, Jovo i Boris, pognuše glave, očekujući šta će im otac dalje reći. Boris će zatim prvi:

- Strica Dušana svi dečaci, njih sva četvoricaidu dalje u gimnaziju u Krupu, može li i Jovo i on je odličan učenik? Na to mu otac odgovori:

- Neće moći, Dušan je lugar i ima državnu službu, on svoju decu može školovati. Ja ne mogu sam zemlju obrađivati, a od zemlje se živi.Ti Boris ići ćeš još jednu godinu, da i ti završiš osnovnu školu, a posle ćemo videti šta će se moći. Na to svi ukućani, oba dečaka i obe im sestre, ostadoše bez reči i još neko vreme posedoše za stolom ćuteći.

Dan vedar, sunčan i topao, tek početak meseca jula, šljive već dozrele, a i kruške počele da žute. Jovo i Boris dođoše do kuće strica Dušana i sedoše ispod balkona, okrenutog prema kući Ilije i sinova mu Mile i Boće. Boris mahnu rukom Boći da im se pridruži i on dođe. Dođoše i Drago i Nenad, pa svi posedaše oko stola. Tada započeše priču šta je kome u planu. Za Dragu i Nenada znalo se, oni su već u gimnaziji. Oni su pričali kako im je lepo u Krupi, te da imaju lepu kuću, u kojoj je kancelarija njihovog oca, a oni stanuju na spratu, u potkrovlju. Iz njihove sobe vidi im se škola i tvrđava iznad Une. Boćo ispriča da će njega njega otac pustiti da ide u srednju medicinsju školu, kaže sa tim zanimanjem lako će naći zaposlenje. A Jovo, reče da on ostaje da radi zemlju i dodade:

- Nemam ja ništa protiv rada na zemlji, Ja te poslove volim, a najvažnije je raditi ono što voliš. Zasadićemo više voćaka, neke ćemo kalemiti, uz kuću ću formirati baštu da imamo svoga povrća, a u daljem planu sagradiću štalu za stoku, neću da mi stoka živi ispod nas u podrumu i sve će biti bolje. Kada vi školovani budete dolazili kućama kod mene ćete uvek imati šta pojesti i popiti i uvek ćete mi biti dobrodošli. A meni će biti drago da su mi rođaci školovani ljudi i u selu ću se ponositi sa vama. Trebaćete vi nama takvi. Nama će trebati i doktori i inženjeri i policajci, trebaće nam sve struke i profesije. Samo vi idite i školujte se i neka vam je sa srećom. Kad su se tako ispričali otišli su u voće, svaki ubrao po neku krušku i šljivu, a zatim svako otišao svojoj kući. Jovo i Boris su idući kući, trčali i kući stigli za nekoliko minuta. U zaletu su i potok preskočili.

SUROVI GRMEČ

Grmeč je planinski venac na južnoj strani od sela Jasenice, Gorinje i Vojevca. Od Jasenice u Grmeč vodi kamena cesta, kojom se u planinu odlazilo kamionima, seoskim kolima ili pešice.

Mi ssmo izbegli u Grmeč uoči Božića. Otac Lazo je porodivu potrpao u volovska kola, sa nešto hrane i posteljine i odvezao u šumu. Lazo je naređenje za odlazak u Grmeč dobio od Komande mesta, a znao je da su se Nemci već bili približili Jasenici i trebalo je spašavati žive glave. Kad su stigli u Grmeč, blizu Elezovca, tu ih je istovario, napravio kolibu od jelovih grana, unutra prostro grane i kićeni biljac i napustio ih. Vratio se kući jer je imao obavezu da odlazi na front u izvidnicu.

Noću je pao sneg i okitio grane visokih jela koje su se nadvijale iznad njihove kolibe. Bilo je tu više dece, a oni nisu shvatali situaciju u kojoj su se našli, mislili su da su došli na izlet. Potraja to samo nepuna dva dana i stiže naredba za pokret. Niko od izbeglica nije znao kuda se ide, samo su se pakovali i kretali. Formirala se kolona. Žene su ponele nešto od poseljine, što su mogle, a starija deca vodili su ili nosili mlađu. Marija je ponela Borisa, Sava i Jovo su išli iza majke koja je još nosila malu Radu. Od donete hrane nije im ostalo gotovo ništa. U koloni su se uglavnom čule majke koje su prizivale decu. Zatekla ih je prva noć u hodu. Kolona se kretala, ali sve sporije i sporije. Negde oko ponoći posedali su ispod bukava i jela i glasovi su se utišali. Spavali su sedeći u snegu i držeći decu u krilima. Kako je zora počinjala da sviće čuli su se prvi glasovi, odrasli su morali buditi decu i nastaviti pešačenje.

Pešačili su tako dva dana, padala je ledena kiša, oni svi mokri, prozebli, gladni, neispavani, umorni, a staze kojima su išli sve zaledile. Našli su se ispod Šator planine. Tu su bili i partizani, ali svi su bili opkoljeni i nije se imalo kuda nego preko same planine. A planina strma i zaleđena, neprohodna, užasna. Partizani su išli napred, bajonetima su zasecali led i koračali, a kolona izbeglica za njima, stopu po stopu. Trajalo je to ceo dan, a tek predveče našli su se u nekakvom selu, u kojem se niko nije čuo. Izgleda da su i oni već bili izbegli, kuće su im ostale puste, a u štalama ostala stoka.

– Nas je majka stavila u jednu štalu na seno. Tu smo se malo odmorili, dodade Jovo, i sutradan smo produžili dalje. Opet se kolona formirala i svi su išli ćuteći.

Jovo je pričao dalje o svim detaljima kojih se mogao sećati.

-A onda iznenada čuo se rafal pucnjave, činilo nam se dosta daleko, kad ne prođe više od dvadesetak minuta pojaviše se četvorica nemačkih vojnika sa puškama i sve nas poteraše u stroj. Doterali su nas na jedan brežuljak opkoljen šumom i počeli postrojavati. Ispred nas su ležali u dubokom snegu pobijeni ljudi, žene i deca. Neki su se još micali i iz njih je još tekla krv. Videli smo šta nam se sprema. I dok su nas postrojavali začu se strašna paljba iz mitraljeza. Partizanima je dojavljeno šta se dešava i napali su svom silinom i spasili su nas.Posle su nam rekli da se to desilo blizu Mrkonjić Grada.

Slušali su Boćo, Dule i Nenad, i prosto nisu mogli da veruju šta im se sve dešavalo u zbjegovima, a njima koji su ostali kod svojih kuća ništa slično.

U izbegličkoj koloni, kroz duboke snegove, po najvećim hladnoćama, majka je vodila i nosila petoro dece kroz bosanske planine. Svi promrzli i izmučeni glađu, bolesni, kretali su se poput poluživih leševa. Tako su prošli Krnjeušu, Bosanski Petrovac, Marjanovića Do, Vođenicu, Smoljane, Sanicu, Mrkonjić Grad, Rore, Mliništa, Prekaje, Tičevo, Mokronoge, Drvar, Martin Brod, Kulen Vakuf, Donji Lapac, Srbac, Boljane, Prkose, Vrtoče, Gornji Lapac, Korjenicu, Vrhovine i Plitvička Jezera. Prepešačili su planine Grmeč, Klekovaču, vrh Oštrelj, Crni vrh, Šator planinu i još mnoge druge. Za devet nedelja svih šestoro pojeli su samo tri zobena hleba. Jeli su nekuvana kravlja creva, koja je majka samo oprala u ledenom potoku. Mnoge majke bacale su svoju sopstvenu decu u reke, nisu mogle dalje. Sećao se Jovo kako je njihova starija sestra Marija, koja je sve vreme nosila Borisa, njega bacila iza porušene bukve u duboki sneg. On je plakao i molio da ga ne ostavlja, obećavao joj je da će joj kupiti zelenu suknju kad poraste. On se te suknje sećao dok ju je majka nosila i verovatno mu je ostala u sećanju kao vrlo lepa. Marija se smilovala i opet se vratila da ga ponovo uzme. Boris je tada bio mali i nije sam mogao ići kroz duboki sneg. Čvrsto je zagrlio tada Mariju oko vrata i neprestano plakao. Majka je ćutala, nosila Radu i još neku torbu na leđima. Išla je napred, a deca iza nje u koloni. Ispričao im je Jovo i to kako je njemu ispala kost iz prsta noge kada su mu noge promrzle. On je samo zastao, povukao kost koja je virila i bacio je u sneg. Produžio je, šta je drugo i mogao.

Kad su se našli na Plitvičkim jezerima, bio je mesec mart, snegovi su se uglavnom otopili, zadržavali su se još jedino po uvalama do kojih sunce nije dopiralo. Oni svi iznemogli, gladni, premoreni, mršavi, vukli su se kao siluete, ne znajući ni gde su ni dokle će taj progon trajati. Tu je bilo više izbeglica, neki su izgledali potpuno izgubljeno. Jednoga dana, ugrejalo sunce pa svi izašli napolje iz barake u kojoj su bili smešteni, kad da ne veruju svojim očima, odnekud se pojavi njihov otac Lazo. Majka ga prva spazi i povika deci. Svi se oko njega okupe i počnu ga grliti. 
- Otkud ti ?, povikaše skoro u glas. A on im najpre izvadi hranu koju im je doneo, sedoše na neke balvane i poče im pričati: 

- Sanjao sam gde se nalazite i put kojim ću doći do vas. Ispekao sam tri hleba i spremio ovo hrane što sam vam doneo, znao sam da ste gladni i krenuo sam na put prema svojim snovima. Nikoga nisam imao pitati usput idem li dobrim putem, ali eto sreća me je dovela. Valjda mi je i Bog pomogao. Hvala Bogu, našao sam vas. Usput sam dve noći zanoćio u nečijim pojatama, na senu, bile su puste.

Posedeli su još neko vreme, a zatim krenuli kući. Otac je znao put kojim je došao pa su istim putem krenuli nazad. Svi iznemogli kretali su se sporo. Otac je preuzeo Borisa od Marije, a majka je još uvek nosila Radu. Njih dvoje usput su pričali kuda su sve prošli i šta im se sve dešavalo. Put im je potrajao četiri dana, išli su sporije od oca u dolasku. I oni su svi usput zanoćivali u napuštenim pojatama. Stigavši kući skoro da nisu mogli verovati svojim očima da su posle cele zime stigli u svoj dom. Neprijatelj je dosta stvari opljačkao iz kuće ali još uvek su ostali kreveti i sto sa stolicama. Imali su gde spavati posle toliko propaćenih noći. Otac se pobrinuo da sačuva nešto hrane, pa su se prvi put najeli. Otac Lazo još uvek je povremeno odlazio kod partizana, služio im je kao prevodilac za engleski jezik, koji je naučio dok je radio u Americi. Bilo je slučajeva da je prevodio i nemački, za zarobljene nemačke oficire. Proći će tako kratko vreme, majka Milka izmučena po zbjegovima i fizički maltretirana od strane neprijatenjskih vojnika, umre. Umre i mala Rada, svega nekoliko dana iza majke. Otac Lazo morao je sam praviti sanduke za sahranu, a sahrani nije niko imao prisustovati sem preostalih dve kćerke i dva sina.

Dule je pričao da su njegove roditelje Janka i Milku zarobili Nemci i odveli ih u Nemačku. On i njegova starija sestra Bora ostali su sa stričevima Ilijom i Petrom, ali nisu bežali u zbjegove. Janko i Milka su ostali u Nemačkoj do oslobođenja, a kad su se vratili pričali su da su tamo radili na selu ali im je bilo dobro. Niko ih nije mučio, imali su šta da jedu, ali nikada nisu znali hoće li se ikada vratiti svojoj kući. Naučili su nemački jezik i time su se hvalili i ponosili.

Još dok je trajao rat partizani su postavili telefonsku centralu u Lazinoj kući. Telefoni su zvonili svaki čas i neki od telefonista, koji su održavali veze, javljao se glasno vičući: - Alo! Tako je to trajalo i danju i noću.

Neprijatelji su po svoj prilici locirali gde se nalazi centrala pa su je pokušali uništiti. Bombardovali su Lazinu kuću. Avion je nisko nadletao i bacio dve bombe, u dva navrata, ali na sreću obe su promašile. Čak nisu ni eksplodirale. Obe su se zarile duboko u zemlju, pa su čobani nadgledali gde se nalaze i na obe navukli granje kako nebi na njih naišao bilo ko, niti njihova stoka.

Događaj koji se odigrao u Zalinu ostao je zanavek zapamćen. Žeteoci su želi pšenicu kod strica Dušana u polju, a čobani čuvali ovce tu u njihovoj blizini.. Na povratku iz Berlina, gde su američki avioni bombardovali Nemačku, nadletajući Jasenicu iz pravca Italije, pojavio se jedan avion u plamenu. Žeteoci su primetili da se avion spušta, pilot je tražio pogodan teren za sletanje, ali videći žeteoce i stada ovaca u polju nije ih želeo rizikovati pa je sve preleteo. Otac Lazo je odmah shvatio šta će se desiti i potrčao je u pravcu u kome je leteo avion. Avion je preleteo deo gradine i zario se između dva brežuljka u Zalinu. Lazo je bio prvi koji je stigao na mesto nesreće i dok još plamen nije zahvatio ceo avion uspeo je da iz aviona izvuče i spasi sedam vojnika. Preostalih pet su izgoreli u avionu. Lazo je spašene vojnike dovezao svojoj kući, u kojoj se još nalazila telefonska centrala. Kako je govorio engleski, američki vojnici nisu mogli verovati koja sreća ih je snašla da dospeju u ruke ''Amerikanca''. Sutradan je Lazo otišao sa Jovom i komšijama na mesto nesreće, iz aviona su izvukli izgorele vojnike, svakome je skinuo smrtovnicu sa vrata, a njih su sahranili u groblju pored zalinske škole. Iz partizanske centrale javljeno je u Beograd i već nakon nekoliko dana došli su službenici koji su spašene vojnike odvezli. Za one sahranjene došli su njihovi roditelji sledeće godine, porazgovarali sa Lazom i odneli kosti svoje dece sa smrtovnicama. Oni se jesu zahvalili Lazi i okrepili su se u njegovoj kući, ali nikada posle rata on ni od koga nije dobio nikakvu zahvalnost ili priznanje. Istina, Lazo ga nije ni od koga ni očekivao, njemu je bilo zadovoljstvo da je on spasao Amerikance, jer je njihovu zemlju Ameriku zavoleo svim srcem i svom dušom.

Nastaviće se

PODELITE OVAJ TEKST NA: