детаљ слике: КРК Арт дизајн

МИ ИЗ ПОДГРМЕЧА

Др СИМО ЈЕЛАЧА

ШКОЛА У ЈАСЕНИЦИ

У нашој школи Тито је 1943 године одржао смотру крајишких бригада, а после рата ту је сниман први југословенски филм ‘’Живеће овај народ’’. У једној сцени видели су се и Јово и Борис.

Кад се Борис нашао у школској учионици кришом је гледао по зидовима на којима је висила земљописна карта. У учионици су била два реда клупа, постављене паралелно, у једном реду седели су ученици првог разреда, а у другом ученици трећег. У поподневној настави седели су ту ученици другог и четвртог разреда. Школи у Јасеници припадала су деца из Јасенице, Бенаковца, Гориње и Војевца. Ђака је било прековише зато што је рат пореметио старије генерације. Зато су и седели по два разреда у истој учионици истовремено, а учитељица је била само једна за све.

Отуда и није никакво чудо зашто учитељица Нада није обраћала пажњу на Бориса. Није га ништа питала. Знала му је брата Јову, који се истицао у знањима. Седео је тако Борис, мирно недељама, а онда се и он почео јављати подизањем руке. Кад год је знао питања која је учитељица постављала он би подизао руку, иако га она никада није питала. А негде током марта месеца примети Нада да се Борис непрестано јавља, па одлучи да и њега упита. И он јој одговори добро на прво њено питање. Сутрадан, Борис опет добро одговори како је учитељица и очекивала. Пролазили су тако дани, она пита а он се редовно јавља и добро одговара. На крају школске године, кад је отац Лазо наумио да га поново упише у први разред учитељица му није дозволила. Борис заврши први разред одличним успехом, као и његов брат Јово који је редовно похађао наставу током целе школске године.

Негде пред крај трећег разреда из неког разлога учитељица Нада добила је премештај, а у Јасеницу је дошао учитељ Милан Поткоњак. Имао је бркове па је ђацима изгледао строг, мада је у основи био права људска душа, рођен за учитеља. Одлични ученици приказали су се и учитељу Милану међу првима и он их је запамтио од првих дана. Тако је упамтио и Јову и Бориса. Знао је да су у истом разреду због рата, иако су се разликовали за четири године. Да би убрзали школовање свој пристиглој деци суседних села учитељи су добили дозволу да одличним ђацима омогуће завршавање два разреда у једној години, па је тако и Јово завршио трећи и четврти разред исте године, годину дана пре Бориса.

Пролећа су им била најлепше доба године. Нестане снега, а убрзо после Ђурђевдана и шумске јагоде почињу да зрију, е тада су сви ђаци знали да застајкују враћајући се из школе. Кад се завршила школска година, Јово завршио основну школу, четврти разред, а Борис трећи, обадвојица одличним успехом, Марија и Сава су припремиле колаче за ручак, а Сава поставила бели чаршав на сто за ручавање. Сви су сели заједно, отац Лазо се прекрстио и помолио Богу, док су остали стајали уз сто. Кад је отац сео сели су и остали. Прво су имали пилећу супу, па затим јело са поврћем и печеним пилећим месом, а на крају колаче. Колаче нису имали од кад се рат завршио, па им је овај ручак био права посластица за дуго сећање.

Завршавајући ручак отац Лазо ће први:

- Школу сте завршили сада треба земљу радити. Оба дечака, Јово и Борис, погнуше главе, очекујући шта ће им отац даље рећи. Борис ће затим први:

- Стрица Душана сви дечаци, њих сва четворицаиду даље у гимназију у Крупу, може ли и Јово и он је одличан ученик? На то му отац одговори:

- Неће моћи, Душан је лугар и има државну службу, он своју децу може школовати. Ја не могу сам земљу обрађивати, а од земље се живи.Ти Борис ићи ћеш још једну годину, да и ти завршиш основну школу, а после ћемо видети шта ће се моћи. На то сви укућани, оба дечака и обе им сестре, остадоше без речи и још неко време поседоше за столом ћутећи.

Дан ведар, сунчан и топао, тек почетак месеца јула, шљиве већ дозреле, а и крушке почеле да жуте. Јово и Борис дођоше до куће стрица Душана и седоше испод балкона, окренутог према кући Илије и синова му Миле и Боће. Борис махну руком Боћи да им се придружи и он дође. Дођоше и Драго и Ненад, па сви поседаше око стола. Тада започеше причу шта је коме у плану. За Драгу и Ненада знало се, они су већ у гимназији. Они су причали како им је лепо у Крупи, те да имају лепу кућу, у којој је канцеларија њиховог оца, а они станују на спрату, у поткровљу. Из њихове собе види им се школа и тврђава изнад Уне. Боћо исприча да ће њега њега отац пустити да иде у средњу медицинсју школу, каже са тим занимањем лако ће наћи запослење. А Јово, рече да он остаје да ради земљу и додаде:

- Немам ја ништа против рада на земљи, Ја те послове волим, а најважније је радити оно што волиш. Засадићемо више воћака, неке ћемо калемити, уз кућу ћу формирати башту да имамо свога поврћа, а у даљем плану саградићу шталу за стоку, нећу да ми стока живи испод нас у подруму и све ће бити боље. Када ви школовани будете долазили кућама код мене ћете увек имати шта појести и попити и увек ћете ми бити добродошли. А мени ће бити драго да су ми рођаци школовани људи и у селу ћу се поносити са вама. Требаћете ви нама такви. Нама ће требати и доктори и инжењери и полицајци, требаће нам све струке и професије. Само ви идите и школујте се и нека вам је са срећом. Кад су се тако испричали отишли су у воће, сваки убрао по неку крушку и шљиву, а затим свако отишао својој кући. Јово и Борис су идући кући, трчали и кући стигли за неколико минута. У залету су и поток прескочили.

СУРОВИ ГРМЕЧ

Грмеч је планински венац на јужној страни од села Јасенице, Гориње и Војевца. Од Јасенице у Грмеч води камена цеста, којом се у планину одлазило камионима, сеоским колима или пешице.

Ми ссмо избегли у Грмеч уочи Божића. Отац Лазо је породиву потрпао у воловска кола, са нешто хране и постељине и одвезао у шуму. Лазо је наређење за одлазак у Грмеч добио од Команде места, а знао је да су се Немци већ били приближили Јасеници и требало је спашавати живе главе. Кад су стигли у Грмеч, близу Елезовца, ту их је истоварио, направио колибу од јелових грана, унутра простро гране и кићени биљац и напустио их. Вратио се кући јер је имао обавезу да одлази на фронт у извидницу.

Ноћу је пао снег и окитио гране високих јела које су се надвијале изнад њихове колибе. Било је ту више деце, а они нису схватали ситуацију у којој су се нашли, мислили су да су дошли на излет. Потраја то само непуна два дана и стиже наредба за покрет. Нико од избеглица није знао куда се иде, само су се паковали и кретали. Формирала се колона. Жене су понеле нешто од посељине, што су могле, а старија деца водили су или носили млађу. Марија је понела Бориса, Сава и Јово су ишли иза мајке која је још носила малу Раду. Од донете хране није им остало готово ништа. У колони су се углавном чуле мајке које су призивале децу. Затекла их је прва ноћ у ходу. Колона се кретала, али све спорије и спорије. Негде око поноћи поседали су испод букава и јела и гласови су се утишали. Спавали су седећи у снегу и држећи децу у крилима. Како је зора почињала да свиће чули су се први гласови, одрасли су морали будити децу и наставити пешачење.

Пешачили су тако два дана, падала је ледена киша, они сви мокри, прозебли, гладни, неиспавани, уморни, а стазе којима су ишли све заледиле. Нашли су се испод Шатор планине. Ту су били и партизани, али сви су били опкољени и није се имало куда него преко саме планине. А планина стрма и залеђена, непроходна, ужасна. Партизани су ишли напред, бајонетима су засецали лед и корачали, а колона избеглица за њима, стопу по стопу. Трајало је то цео дан, а тек предвече нашли су се у некаквом селу, у којем се нико није чуо. Изгледа да су и они већ били избегли, куће су им остале пусте, а у шталама остала стока.

– Нас је мајка ставила у једну шталу на сено. Ту смо се мало одморили, додаде Јово, и сутрадан смо продужили даље. Опет се колона формирала и сви су ишли ћутећи.

Јово је причао даље о свим детаљима којих се могао сећати.

-А онда изненада чуо се рафал пуцњаве, чинило нам се доста далеко, кад не прође више од двадесетак минута појавише се четворица немачких војника са пушкама и све нас потераше у строј. Дотерали су нас на један брежуљак опкољен шумом и почели постројавати. Испред нас су лежали у дубоком снегу побијени људи, жене и деца. Неки су се још мицали и из њих је још текла крв. Видели смо шта нам се спрема. И док су нас постројавали зачу се страшна паљба из митраљеза. Партизанима је дојављено шта се дешава и напали су свом силином и спасили су нас.После су нам рекли да се то десило близу Мркоњић Града.

Слушали су Боћо, Дуле и Ненад, и просто нису могли да верују шта им се све дешавало у збјеговима, а њима који су остали код својих кућа ништа слично.

У избегличкој колони, кроз дубоке снегове, по највећим хладноћама, мајка је водила и носила петоро деце кроз босанске планине. Сви промрзли и измучени глађу, болесни, кретали су се попут полуживих лешева. Тако су прошли Крњеушу, Босански Петровац, Марјановића До, Вођеницу, Смољане, Саницу, Мркоњић Град, Роре, Млиништа, Прекаје, Тичево, Мокроноге, Дрвар, Мартин Брод, Кулен Вакуф, Доњи Лапац, Србац, Бољане, Пркосе, Врточе, Горњи Лапац, Корјеницу, Врховине и Плитвичка Језера. Препешачили су планине Грмеч, Клековачу, врх Оштрељ, Црни врх, Шатор планину и још многе друге. За девет недеља свих шесторо појели су само три зобена хлеба. Јели су некувана кравља црева, која је мајка само опрала у леденом потоку. Многе мајке бацале су своју сопствену децу у реке, нису могле даље. Сећао се Јово како је њихова старија сестра Марија, која је све време носила Бориса, њега бацила иза порушене букве у дубоки снег. Он је плакао и молио да га не оставља, обећавао јој је да ће јој купити зелену сукњу кад порасте. Он се те сукње сећао док ју је мајка носила и вероватно му је остала у сећању као врло лепа. Марија се смиловала и опет се вратила да га поново узме. Борис је тада био мали и није сам могао ићи кроз дубоки снег. Чврсто је загрлио тада Марију око врата и непрестано плакао. Мајка је ћутала, носила Раду и још неку торбу на леђима. Ишла је напред, а деца иза ње у колони. Испричао им је Јово и то како је њему испала кост из прста ноге када су му ноге промрзле. Он је само застао, повукао кост која је вирила и бацио је у снег. Продужио је, шта је друго и могао.

Кад су се нашли на Плитвичким језерима, био је месец март, снегови су се углавном отопили, задржавали су се још једино по увалама до којих сунце није допирало. Они сви изнемогли, гладни, преморени, мршави, вукли су се као силуете, не знајући ни где су ни докле ће тај прогон трајати. Ту је било више избеглица, неки су изгледали потпуно изгубљено. Једнога дана, угрејало сунце па сви изашли напоље из бараке у којој су били смештени, кад да не верују својим очима, однекуд се појави њихов отац Лазо. Мајка га прва спази и повика деци. Сви се око њега окупе и почну га грлити. 
- Откуд ти ?, повикаше скоро у глас. А он им најпре извади храну коју им је донео, седоше на неке балване и поче им причати: 

- Сањао сам где се налазите и пут којим ћу доћи до вас. Испекао сам три хлеба и спремио ово хране што сам вам донео, знао сам да сте гладни и кренуо сам на пут према својим сновима. Никога нисам имао питати успут идем ли добрим путем, али ето срећа ме је довела. Ваљда ми је и Бог помогао. Хвала Богу, нашао сам вас. Успут сам две ноћи заноћио у нечијим појатама, на сену, биле су пусте.

Поседели су још неко време, а затим кренули кући. Отац је знао пут којим је дошао па су истим путем кренули назад. Сви изнемогли кретали су се споро. Отац је преузео Бориса од Марије, а мајка је још увек носила Раду. Њих двоје успут су причали куда су све прошли и шта им се све дешавало. Пут им је потрајао четири дана, ишли су спорије од оца у доласку. И они су сви успут заноћивали у напуштеним појатама. Стигавши кући скоро да нису могли веровати својим очима да су после целе зиме стигли у свој дом. Непријатељ је доста ствари опљачкао из куће али још увек су остали кревети и сто са столицама. Имали су где спавати после толико пропаћених ноћи. Отац се побринуо да сачува нешто хране, па су се први пут најели. Отац Лазо још увек је повремено одлазио код партизана, служио им је као преводилац за енглески језик, који је научио док је радио у Америци. Било је случајева да је преводио и немачки, за заробљене немачке официре. Проћи ће тако кратко време, мајка Милка измучена по збјеговима и физички малтретирана од стране непријатењских војника, умре. Умре и мала Рада, свега неколико дана иза мајке. Отац Лазо морао је сам правити сандуке за сахрану, а сахрани није нико имао присустовати сем преосталих две кћерке и два сина.

Дуле је причао да су његове родитеље Јанка и Милку заробили Немци и одвели их у Немачку. Он и његова старија сестра Бора остали су са стричевима Илијом и Петром, али нису бежали у збјегове. Јанко и Милка су остали у Немачкој до ослобођења, а кад су се вратили причали су да су тамо радили на селу али им је било добро. Нико их није мучио, имали су шта да једу, али никада нису знали хоће ли се икада вратити својој кући. Научили су немачки језик и тиме су се хвалили и поносили.

Још док је трајао рат партизани су поставили телефонску централу у Лазиној кући. Телефони су звонили сваки час и неки од телефониста, који су одржавали везе, јављао се гласно вичући: - Ало! Тако је то трајало и дању и ноћу.

Непријатељи су по свој прилици лоцирали где се налази централа па су је покушали уништити. Бомбардовали су Лазину кућу. Авион је ниско надлетао и бацио две бомбе, у два наврата, али на срећу обе су промашиле. Чак нису ни експлодирале. Обе су се зариле дубоко у земљу, па су чобани надгледали где се налазе и на обе навукли грање како неби на њих наишао било ко, нити њихова стока.

Догађај који се одиграо у Залину остао је занавек запамћен. Жетеоци су жели пшеницу код стрица Душана у пољу, а чобани чували овце ту у њиховој близини.. На повратку из Берлина, где су амерички авиони бомбардовали Немачку, надлетајући Јасеницу из правца Италије, појавио се један авион у пламену. Жетеоци су приметили да се авион спушта, пилот је тражио погодан терен за слетање, али видећи жетеоце и стада оваца у пољу није их желео ризиковати па је све прелетео. Отац Лазо је одмах схватио шта ће се десити и потрчао је у правцу у коме је летео авион. Авион је прелетео део градине и зарио се између два брежуљка у Залину. Лазо је био први који је стигао на место несреће и док још пламен није захватио цео авион успео је да из авиона извуче и спаси седам војника. Преосталих пет су изгорели у авиону. Лазо је спашене војнике довезао својој кући, у којој се још налазила телефонска централа. Како је говорио енглески, амерички војници нису могли веровати која срећа их је снашла да доспеју у руке ''Американца''. Сутрадан је Лазо отишао са Јовом и комшијама на место несреће, из авиона су извукли изгореле војнике, свакоме је скинуо смртовницу са врата, а њих су сахранили у гробљу поред залинске школе. Из партизанске централе јављено је у Београд и већ након неколико дана дошли су службеници који су спашене војнике одвезли. За оне сахрањене дошли су њихови родитељи следеће године, поразговарали са Лазом и однели кости своје деце са смртовницама. Они се јесу захвалили Лази и окрепили су се у његовој кући, али никада после рата он ни од кога није добио никакву захвалност или признање. Истина, Лазо га није ни од кога ни очекивао, њему је било задовољство да је он спасао Американце, јер је њихову земљу Америку заволео свим срцем и свом душом.

Наставиће се

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: