detalj slike: Krk.art@designe

Ubica mog života

Aleksandra Đorđević

Juče sam, nakon tri meseca apstiniranja od bilo kakvog alkohola, popila pivo. Već na polovini, osetila sam prijatan mlaz otpuštanja kroz telo. Možda je trebalo u tom trenutku da ostavim tu 0,33 flašu, ali popila sam sve.

Bila sam smušena. Sa jedne strane, osetila sam takvu zahvalnost što je leto, što je nebo plavo i imam mali bazen na naduvavanje u kom mogu da se rashladim; što imamo da jedemo i pijemo, da se obučemo, što imamo svoj mali raj; sa druge strane bilo me je sramota od svoje dece, na koje nisam znala kakav ću utisak ostaviti zamućenog pogleda i zarumenjenih obraza, pritom se saplićući kako o sopstvene noge, tako i o sopstvene reči. Kao da sam dugo zatrpavala sebe svakodnevnim turobnim vestima i tuđom odgovornošću da je to pivo konačno otpušilo  čep, i osetila sam neizmernu radost. Želela sam da izljubim ceo svet.

Muž je bio zahvalan i u isto vreme se pitao da li sam zaista „uzela” samo pivo. Takođe je morao da istraži koje to pivo ima tako pozitivan uticaj na njegovu ženu, pa me je iz šale pitao da li ću i sutradan popiti jedno. Morala sam da ga razočaram. Ako bih redovno počela da konzumiram pivo, ne bi više imalo ovakav efekat. Iako nisam pivopija (moje piće je vino), mehurići i malo ukusa bez dodatog šećera su mi zaista ugasili žeđ. Osim toga, prag na alkohol, koji nikada nije bio naročito visok, dodatno se snizio. Ne želim da ovo postane reklama za podizanje raspoloženja pivom ili bilo kojim drugim alkoholom, ali želim da se zapitam zašto kod nekih ljudi alkohol ili bilo koja druga vrsta opijata izaziva sasvim suprotan efekat.

Potpuno naučno neutemeljeno, rekla bih da alkohol razbija barijeru između lica koje nosimo u svetu i onoga što nosimo iznutra. Sumnjam da duboko nesrećni ljudi alkoholom mogu da otključaju vrata do potisnutog, ućutkanog i nepoželjnog. Ja već neko vreme nosim sa sobom nezadovoljstvo poslom, odnosima sa pojedinim ljudima i stanjem na „estradi” prilično vidljivo, kao tašnicu iz koje s vremena na vreme izvadim biber sprej i prsnem ga u oči onome ko se posebno istakne u lažnom moralisanju. Nisam ponosna na to i svesrdno se trudim da regulišem i kontrolišem svoje emocije, ali istovremeno vodim računa o tome da ih pustim da dišu, da ih imenujem i artikulisano obrazložim, ukoliko je to potrebno. Verujem da je zato pivo oslobodilo onu koja zapravo jesam kada se uklone svi nezgrapni zahvati i zahtevi spolja, neko obdaren iskonskim poverenjem u ljubav i ljude.

Baš sam sinoć počela da gledam seriju o nasilnicima nad ženama, kojima je zajedničko da se pod uticajem droga i alkohola pretvore u svoje naličje: u ovom slučaju, od brižnih pažljivih partnera oni postaju sadistički moralni kepeci. Neću imenovati nijednog jer ne želim da podilazim njihovom izopačenom egu, ali ću izložiti neka svoja opažanja o nasilnom ponašanju i pozadini istog. U tom pogledu, sve jasnije mi biva koliko je lako zavesti um. Glavni manipulator istine smo uglavnom mi sami. Kad god smo pred iskušenjem, lakše je da popustimo stege i na taj način opravdamo posrnuće nego da pogledamo svojim slabostima u oči. Ostaviću ovu proviziju za sebe jer gazda mi ionako ne plaća dovoljno, tako da ispravljam sistemsku nepravdu; ili, otići ću na piće sa njim, to što je na žurku došao sa drugom devojkom ne znači da su zajedno. Ovaj uvod može se bogato razraditi da samoobmana postane samoodbrana. Granica između prihvatljivog i neprihvatljivog automatski se pomera u našu korist.

Dakle, najgnusniji od nasilnika bio je potpuno nepredvidiv i već u prvim svojim vezama davao je nagoveštaje patologije tako što je gušio svoje devojke do granice onesvešćivanja. Konačno je tu granicu prešao i ubio dve žene u jednom danu: jednu sa kojom je seksualno opštio i drugu koju je nasumično izabrao. Iz čistog zadovoljstva. Taj dečko prelepe spoljašnosti uspeo je šarmom dugi niz godina da održava sliku finog i učtivog mladića. Međutim, ta spoljašnost skrivala je duboku prazninu, koju je pokušao da ispuni ubijanjem drugog bića na način na koji je on bio ubijen iznutra – potpunim poništavanjem ličnosti. U ovom slučaju čak i moje razumevanje nailazi na granicu. Monstruoznost i brutalnost njegovih postupaka ne mogu da opravdam činjenicom da je bio ostavljen kao dete. Roditelji, i sami deca, dali su ga na usvajanje. Verujem da su njegove gnusne zamisli vapaj za priznanjem i da je sebe doveo u situaciju gde bi slika spolja odgovarala osećaju iznutra – da je bezvredno i nehumano biće nedostojno ljubavi. Jer već u narednom koraku zove biološkog oca, sa kojim je ostvario kontakt nakon punoletstva, i priča mu pun ponosa i zadovoljstva o svom podvigu. Da li je u tom trenutku testirao osobu koja ga je već jednom ostavila stavivši je pred nemoguć izbor: dokaži mi da me voliš, odnosno opredeli se za mene iako znaš šta sam sve učinio.

Tešim sebe ovakvim objašnjenjima svesna da nekada nijedno ne funkcioniše i da među ljudima ima izroda. Ali takođe verujem da podrška ili izostanak iste u odlučujućim trenucima mogu načeto da održe još neko vreme ili potpuno da ga pokvare.

Šta je to preseklo vezu sa drugim ljudskim bićem? Kakva je to odsutnost u našoj deci da se kao ljušture ili igračke na navođenje kreću kroz život? I čija odgovornost veća? Roditelja ili deteta?

Kad razmišljam o generacijama dece kojoj predajem i koje i sama odgajam, uviđam koliko smo u našoj naivnoj želji da izbegnemo greške svojih roditelja prestali da preuzimamo odgovornost. Glavna vaspitna metoda postala je razgovor; naravno, iz plemenite želje da detetovu ličnost ne ugušimo, već podržimo. Ali na mom tasu mora biti mnogo više težine dok dete ne stasa intelektualno, kognitivno i emotivno da razume određene uzročno-posledične veze. Koliko je nas tek sa dvadeset, trideset, pa čak i četrdeset godina razumelo pojedine odluke sopstvenih roditelja, koju su nam u trenutku sprovođenja delovale kao najokrutnije kazne?

Imala sam petnaest godina, bio je letnji raspust, i dopadao mi se jedan dečko kog sam viđala isključivo na plaži. Pogađajte! Bila sam na plaži od jutra do večeri svaki dan. Tog zlokobnog dana bilo je 42 stepena i majka je meni i sestri zabranila da odemo na plažu plašeći se toplotnog udara, gužve, nesmotrenosti mladih ljudi... Nikada u mojoj sobi nije padala veća kiša, dok je napolju vladala tropska vrelina. Vrlo dobro se sećam tog dana. Iako je razgovor prethodio ovoj meri, a takođe se ponovio posle nje, njega se ne sećam, ali sećam se osećaja. Od histerije, prešao je u očaj, zatim u pomirenje, a potom u ponos jer sam izdržala. Iako moj mozak još dugo posle toga nije razumeo šta se dešava, moje telo je registrovalo naravoučenije. Naučila sam da odložim kratkotrajna zadovoljstva, da se za prave stvari vredi boriti, da vredni ljudi ne čekaju na plaži određenog datuma u godini, samo ako je sunčan dan, i da nije katastrofa ako ne dobijem ono što želim.

Da li naša deca dobijaju ovakve lekcije od svojih roditelja i učitelja? Da li ih sistem podržava ili je i sam čudovišna proizvodnja nezajažljivih generala i lovaca na zadovoljstvo? Ili možda dožive nervni slom kada prvi put moraju na posao, razvode se pri prvoj nesuglasici i menjaju prijatelje kao što menjaju odeću, kad im ne odgovara? Žonglirati između afirmativne podrške u vidu razgovora i toliko ocrnjenog uslovljavanja odgovoran je i pakleni posao, ali za uvide je potrebna zrelost i zato nekada telo pamti ono što um može da obradi tek kasnije.

Kada se setim vršnjačkog nasilja, koje uzima maha, i nesreće u Ribnikaru, shvatam koliko je duboka nesreća ovog društva, koje razgovara više nego ikad, ali ne poseduje osnovne alatke za preživljavanje: strpljenje, razumevanje i ljubav prema sebi i bližnjem. Jer Kostu je otac odveć mladog i nespremnog vodio u neprirodno okruženje – streljanu. Dok većina dece oružje poznaje iz filmova ili u najgorem slučaju kao igračku, on je oružje držao u rukama. Dok su druga deca u krajnjem slučaju pucala u ekran iz džojstika, Kosta je uveliko pucao iz pištolja. Za jedno dete koje nikad nije bilo u blizini vatrenog oružja, put od nabavljanja, preko držanja istog, do povlačenja mora biti neizmerno i nadrealno dug, dok je za dete koje je uz oružje odraslo povlačenje oroza gotovo kao jedan klik. Od jedne realnosti do druge Kostu je delio jedan jedini pokret ruke, dok drugu decu od njegove deli jedan potpuno drugi svet u kom odrastaju – svet bez oružja.

Ne samo da današnja deca žive u nekoj vrsti petlje, oni više ne razlikuju između simulacije i realnog iskustva. Dok u igricama oni imaju više života, u realnosti je konačnost smrti nestvarna koliko i odgođeno ispunjenje želje. Volela bih stoga da budemo prepreka u ovoj igrici koja se zove život, ako ne bolji, a onda bar trezveniji i odgovorniji roditelji našim potomcima, učitelji našim štićenicima, odrasli našoj deci.

PODELITE OVAJ TEKST NA: