детаљ слике: Krk.art@designe

Убица мог живота

Александра Ђорђевић

Јуче сам, након три месеца апстинирања од било каквог алкохола, попила пиво. Већ на половини, осетила сам пријатан млаз отпуштања кроз тело. Можда је требало у том тренутку да оставим ту 0,33 флашу, али попила сам све.

Била сам смушена. Са једне стране, осетила сам такву захвалност што је лето, што је небо плаво и имам мали базен на надувавање у ком могу да се расхладим; што имамо да једемо и пијемо, да се обучемо, што имамо свој мали рај; са друге стране било ме је срамота од своје деце, на које нисам знала какав ћу утисак оставити замућеног погледа и зарумењених образа, притом се саплићући како о сопствене ноге, тако и о сопствене речи. Као да сам дуго затрпавала себе свакодневним туробним вестима и туђом одговорношћу да је то пиво коначно отпушило  чеп, и осетила сам неизмерну радост. Желела сам да изљубим цео свет.

Муж је био захвалан и у исто време се питао да ли сам заиста „узела” само пиво. Такође је морао да истражи које то пиво има тако позитиван утицај на његову жену, па ме је из шале питао да ли ћу и сутрадан попити једно. Морала сам да га разочарам. Ако бих редовно почела да конзумирам пиво, не би више имало овакав ефекат. Иако нисам пивопија (моје пиће је вино), мехурићи и мало укуса без додатог шећера су ми заиста угасили жеђ. Осим тога, праг на алкохол, који никада није био нарочито висок, додатно се снизио. Не желим да ово постане реклама за подизање расположења пивом или било којим другим алкохолом, али желим да се запитам зашто код неких људи алкохол или било која друга врста опијата изазива сасвим супротан ефекат.

Потпуно научно неутемељено, рекла бих да алкохол разбија баријеру између лица које носимо у свету и онога што носимо изнутра. Сумњам да дубоко несрећни људи алкохолом могу да откључају врата до потиснутог, ућутканог и непожељног. Ја већ неко време носим са собом незадовољство послом, односима са појединим људима и стањем на „естради” прилично видљиво, као ташницу из које с времена на време извадим бибер спреј и прснем га у очи ономе ко се посебно истакне у лажном моралисању. Нисам поносна на то и свесрдно се трудим да регулишем и контролишем своје емоције, али истовремено водим рачуна о томе да их пустим да дишу, да их именујем и артикулисано образложим, уколико је то потребно. Верујем да је зато пиво ослободило ону која заправо јесам када се уклоне сви незграпни захвати и захтеви споља, неко обдарен исконским поверењем у љубав и људе.

Баш сам синоћ почела да гледам серију о насилницима над женама, којима је заједничко да се под утицајем дрога и алкохола претворе у своје наличје: у овом случају, од брижних пажљивих партнера они постају садистички морални кепеци. Нећу именовати ниједног јер не желим да подилазим њиховом изопаченом егу, али ћу изложити нека своја опажања о насилном понашању и позадини истог. У том погледу, све јасније ми бива колико је лако завести ум. Главни манипулатор истине смо углавном ми сами. Кад год смо пред искушењем, лакше је да попустимо стеге и на тај начин оправдамо посрнуће него да погледамо својим слабостима у очи. Оставићу ову провизију за себе јер газда ми ионако не плаћа довољно, тако да исправљам системску неправду; или, отићи ћу на пиће са њим, то што је на журку дошао са другом девојком не значи да су заједно. Овај увод може се богато разрадити да самообмана постане самоодбрана. Граница између прихватљивог и неприхватљивог аутоматски се помера у нашу корист.

Дакле, најгнуснији од насилника био је потпуно непредвидив и већ у првим својим везама давао је наговештаје патологије тако што је гушио своје девојке до границе онесвешћивања. Коначно је ту границу прешао и убио две жене у једном дану: једну са којом је сексуално општио и другу коју је насумично изабрао. Из чистог задовољства. Тај дечко прелепе спољашности успео је шармом дуги низ година да одржава слику финог и учтивог младића. Међутим, та спољашност скривала је дубоку празнину, коју је покушао да испуни убијањем другог бића на начин на који је он био убијен изнутра – потпуним поништавањем личности. У овом случају чак и моје разумевање наилази на границу. Монструозност и бруталност његових поступака не могу да оправдам чињеницом да је био остављен као дете. Родитељи, и сами деца, дали су га на усвајање. Верујем да су његове гнусне замисли вапај за признањем и да је себе довео у ситуацију где би слика споља одговарала осећају изнутра – да је безвредно и нехумано биће недостојно љубави. Јер већ у наредном кораку зове биолошког оца, са којим је остварио контакт након пунолетства, и прича му пун поноса и задовољства о свом подвигу. Да ли је у том тренутку тестирао особу која га је већ једном оставила ставивши је пред немогућ избор: докажи ми да ме волиш, односно определи се за мене иако знаш шта сам све учинио.

Тешим себе оваквим објашњењима свесна да некада ниједно не функционише и да међу људима има изрода. Али такође верујем да подршка или изостанак исте у одлучујућим тренуцима могу начето да одрже још неко време или потпуно да га покваре.

Шта је то пресекло везу са другим људским бићем? Каква је то одсутност у нашој деци да се као љуштуре или играчке на навођење крећу кроз живот? И чија одговорност већа? Родитеља или детета?

Кад размишљам о генерацијама деце којој предајем и које и сама одгајам, увиђам колико смо у нашој наивној жељи да избегнемо грешке својих родитеља престали да преузимамо одговорност. Главна васпитна метода постала је разговор; наравно, из племените жеље да дететову личност не угушимо, већ подржимо. Али на мом тасу мора бити много више тежине док дете не стаса интелектуално, когнитивно и емотивно да разуме одређене узрочно-последичне везе. Колико је нас тек са двадесет, тридесет, па чак и четрдесет година разумело поједине одлуке сопствених родитеља, коју су нам у тренутку спровођења деловале као најокрутније казне?

Имала сам петнаест година, био је летњи распуст, и допадао ми се један дечко ког сам виђала искључиво на плажи. Погађајте! Била сам на плажи од јутра до вечери сваки дан. Тог злокобног дана било је 42 степена и мајка је мени и сестри забранила да одемо на плажу плашећи се топлотног удара, гужве, несмотрености младих људи... Никада у мојој соби није падала већа киша, док је напољу владала тропска врелина. Врло добро се сећам тог дана. Иако је разговор претходио овој мери, а такође се поновио после ње, њега се не сећам, али сећам се осећаја. Од хистерије, прешао је у очај, затим у помирење, а потом у понос јер сам издржала. Иако мој мозак још дуго после тога није разумео шта се дешава, моје тело је регистровало наравоученије. Научила сам да одложим краткотрајна задовољства, да се за праве ствари вреди борити, да вредни људи не чекају на плажи одређеног датума у години, само ако је сунчан дан, и да није катастрофа ако не добијем оно што желим.

Да ли наша деца добијају овакве лекције од својих родитеља и учитеља? Да ли их систем подржава или је и сам чудовишна производња незајажљивих генерала и ловаца на задовољство? Или можда доживе нервни слом када први пут морају на посао, разводе се при првој несугласици и мењају пријатеље као што мењају одећу, кад им не одговара? Жонглирати између афирмативне подршке у виду разговора и толико оцрњеног условљавања одговоран је и паклени посао, али за увиде је потребна зрелост и зато некада тело памти оно што ум може да обради тек касније.

Када се сетим вршњачког насиља, које узима маха, и несреће у Рибникару, схватам колико је дубока несрећа овог друштва, које разговара више него икад, али не поседује основне алатке за преживљавање: стрпљење, разумевање и љубав према себи и ближњем. Јер Косту је отац одвећ младог и неспремног водио у неприродно окружење – стрељану. Док већина деце оружје познаје из филмова или у најгорем случају као играчку, он је оружје држао у рукама. Док су друга деца у крајњем случају пуцала у екран из џојстика, Коста је увелико пуцао из пиштоља. За једно дете које никад није било у близини ватреног оружја, пут од набављања, преко држања истог, до повлачења мора бити неизмерно и надреално дуг, док је за дете које је уз оружје одрасло повлачење ороза готово као један клик. Од једне реалности до друге Косту је делио један једини покрет руке, док другу децу од његове дели један потпуно други свет у ком одрастају – свет без оружја.

Не само да данашња деца живе у некој врсти петље, они више не разликују између симулације и реалног искуства. Док у игрицама они имају више живота, у реалности је коначност смрти нестварна колико и одгођено испуњење жеље. Волела бих стога да будемо препрека у овој игрици која се зове живот, ако не бољи, а онда бар трезвенији и одговорнији родитељи нашим потомцима, учитељи нашим штићеницима, одрасли нашој деци.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: