detalj slike: KRK Art dizajn

TAPISERIJA OD VASIONE I UZDAHA

(posvećeno maslini u Baru, staroj 2250 godina)

 Razumenka Marković

„Stabla su neprekinut napor zemlje da razgovara sa nebom“

— Tagore

Na početku treba da se razumemo.

Ja nisam nikakva graciozna Venera izašla iz morskih talasa, niti sam mekoputa sanjarija. Više sam divlja, robusna, snažna i žestoka „žena“, koja se korenom grčevito drži posnog kamenjara, tela izvajanog u uzdah i kvrgavih grana pruženih ka zvezdama.

Moje sećanje dohvata mladi, nežni prutić i ruke kraljice Teute koja me je zasadila, u znak sećanja na oči gusara koji joj ga je doneo kao plen sa nekog broda i koji se sa jedne plovidbe nikada nije vratio. Sećam se kako usplahirena istrčava na bedeme, ne bi li u pristiglim očima prepoznala one zbog kojih se iz dana u dan pretvarala u praznu čauru. Kao što u praznoj školjci šumi more, tako je u njoj žuborila nečujna muzika sudarenih pogleda. Ne mogavši da podnese teret tajne, Teuta se jedne noći otisnula niz stene, u jedino moguće ostvarenje ljubavi. Toga dana su se do neba čuli uzdasi maslinovih gajeva.

Pamtim najsjajniju noć u kojoj je svetlost obasjala čitav svet — noć u kojoj se Bog miri sa svetom i ispunjava obećanje da će poslati Spasitelja i vratiti izgubljeni raj.

Pamtim hiljadu godina sjaja Vizantijskog carstva. Pamtim i najveći potres vasione, pad Carigrada, kao i neshvatljivu ravnodušnost Zapada kada najdivnija crkva, Hagija Sofija, dolazi u smrtnu opasnost. Moje, ali i oči svega živog, svesne nadolazećeg nevremena, danima su bile stopljene sa pučinom u iščekivanju brodova čija se jedra nikada nisu zabelelela.

Nikada niko neće saznati kolike su razmere nesreće ovog sudbonosnog časa. U istoriji, kao i u životu uopšte, nikakvo kajanje neće vratiti propuštene trenutke, niti hiljade godina mogu nadoknaditi jedan jedini čas.

U besu pomahnitalih pobedničkih hordi, koje su radile šta im je volja sa živima, a na lomaču bacale neprocenjive relikvije i knjige prepune mudrosti stare Grčke, zauvek je nestalo nemerljivo blago. Nakon toga pamtim poslednje udisaje slobode koja će na duže vreme nestati. U mom sećanju obitavaju mnogi gospodari, od Vizantije, preko srpskih careva, Mletačke Republike, do Osmanlijskog carstva…

Umetnici nisu svih dvadeset četiri časa umetnici. Sve ono trajno što im pođe za rukom dešava se u trenucima nadahnuća. Tako je i sa istorijom.

Samo Bog zna koliko su brodova evropske pomorske sile uputile preko Atlantika u daleke i nenaseljene zemlje, i samo okean zna koliko njih je, umesto obećanog blagostanja, videlo crno dno nepregledne vode. Kada je Kolumbo doplovio do Amerike, imala sam 1717 godina. Svakoj napetosti treba vremena da se sabere, a svakom važnom događaju vremena da se pripremi. Pamtim konačnu slobodu i Berlinski kongres, priznanje prava na lepotu koja je zarobila Geteov pogled sa zvonika na Trgu Svetog Marka, kao i pravo da naši brodovi u barskoj luci ne budu tuđini.

Pamtim kralja Nikolu Petrovića, sa devet dragulja, od kojih je ćerka Jelena najviše zasijala, postavši kraljica Savoje. Nešto posle njegovih poseta evropskim kraljevskim porodicama, orođavanja sa njima i podizanja ugleda Crne Gore u bližem i daljem okruženju, pamtim zvezdane trenutke čovečanstva.

Jednom narodu potrebni su milioni rođenja da bi se pojavio genije. Za nešto više od dve decenije, u drugoj polovini devetnaestog veka, na ovoj toploj i krvavoj zemlji Balkana, rođena su čak dva velikana, Nikola Tesla i Milutin Milanković. Pamtim da su obojica, opčinjeni pojmom božanskog u svakom živom biću i vođeni putokazima ljubavi, radili na pojmu svetlosti. Prvi je, obasjan Božjom milošću, obasjao planetu. Drugi se bavio osunčavanjem Zemlje i uspeo da dopre do Meseca, Marsa i Venere. Ali ne sam.

Pamtim ta putovanja. Svih trideset sedam pisama pisao je meni, jer je druženje sa zvezdama moja navika. Kada su me gazila konjska kopita, uspravljala sam pogled ka zvezdama. Kada su zalutala sečiva brazdala moju koru, ostavljajući komade koji vise kao dronjci, rane mi je vidalo zvezdano jato Vlašića... Drama opstanka sudbina je svake proklijale semenke. Ruka sejača je neumorna, ali ne proklija svako seme. Neko odnese ptica, na neko padne grumen zemlje, neko proklija pa ga pobrsti zverinje, a neko, uprkos težini opstanka, izraste noseći u svom kodu darove umetnosti, nauke i pamćenja…

Pamtim krstarenje sa Milankovićem kroz vasionu i vekove. Gde me sve nije vodio i šta mi sve nije pokazao! Lutali smo Vavilonom, starom Atinom, uhodili Aristotela, Njutna, Kleopatru i Cezara. Sreli smo mnoge astronome. Pamtim Šredingera i ljubavnu priču po kojoj je nazvana najveća od najvećih teorija sveta, „Teorija uzdaha“.

Bila sam svedok pejzaža stvaranih Božjom rukom, a potvrđenih naukom.

Na kraju, treba da se razumemo.

Ja nisam Venera izašla iz talasa, već jedna vremešna, za kamen venčana „žena“, koju za vasionu vezuje svaki list krošnje, ispisan podjednako uzdasima tuge i uzdasima olakšanja.

A vreme? Vreme je reka bez obala.

Tapiserija od vasione i uzdaha.

PODELITE OVAJ TEKST NA: