детаљ слике: КРК Арт дизајн

ТАПИСЕРИЈА ОД ВАСИОНЕ И УЗДАХА

(посвећено маслини у Бару, старој 2250 година)

 Разуменка Марковић

„Стабла су непрекинут напор земље да разговара са небом“

— Тагоре

На почетку треба да се разумемо.

Ја нисам никаква грациозна Венера изашла из морских таласа, нити сам мекопута сањарија. Више сам дивља, робусна, снажна и жестока „жена“, која се кореном грчевито држи посног камењара, тела извајаног у уздах и квргавих грана пружених ка звездама.

Моје сећање дохвата млади, нежни прутић и руке краљице Теуте која ме је засадила, у знак сећања на очи гусара који јој га је донео као плен са неког брода и који се са једне пловидбе никада није вратио. Сећам се како усплахирена истрчава на бедеме, не би ли у пристиглим очима препознала оне због којих се из дана у дан претварала у празну чауру. Као што у празној шкољци шуми море, тако је у њој жуборила нечујна музика сударених погледа. Не могавши да поднесе терет тајне, Теута се једне ноћи отиснула низ стене, у једино могуће остварење љубави. Тога дана су се до неба чули уздаси маслинових гајева.

Памтим најсјајнију ноћ у којој је светлост обасјала читав свет — ноћ у којој се Бог мири са светом и испуњава обећање да ће послати Спаситеља и вратити изгубљени рај.

Памтим хиљаду година сјаја Византијског царства. Памтим и највећи потрес васионе, пад Цариграда, као и несхватљиву равнодушност Запада када најдивнија црква, Хагија Софија, долази у смртну опасност. Моје, али и очи свега живог, свесне надолазећег невремена, данима су биле стопљене са пучином у ишчекивању бродова чија се једра никада нису забелелела.

Никада нико неће сазнати колике су размере несреће овог судбоносног часа. У историји, као и у животу уопште, никакво кајање неће вратити пропуштене тренутке, нити хиљаде година могу надокнадити један једини час.

У бесу помахниталих победничких хорди, које су радиле шта им је воља са живима, а на ломачу бацале непроцењиве реликвије и књиге препуне мудрости старе Грчке, заувек је нестало немерљиво благо. Након тога памтим последње удисаје слободе која ће на дуже време нестати. У мом сећању обитавају многи господари, од Византије, преко српских царева, Млетачке Републике, до Османлијског царства…

Уметници нису свих двадесет четири часа уметници. Све оно трајно што им пође за руком дешава се у тренуцима надахнућа. Тако је и са историјом.

Само Бог зна колико су бродова европске поморске силе упутиле преко Атлантика у далеке и ненасељене земље, и само океан зна колико њих је, уместо обећаног благостања, видело црно дно непрегледне воде. Када је Колумбо допловио до Америке, имала сам 1717 година. Свакој напетости треба времена да се сабере, а сваком важном догађају времена да се припреми. Памтим коначну слободу и Берлински конгрес, признање права на лепоту која је заробила Гетеов поглед са звоника на Тргу Светог Марка, као и право да наши бродови у барској луци не буду туђини.

Памтим краља Николу Петровића, са девет драгуља, од којих је ћерка Јелена највише засијала, поставши краљица Савоје. Нешто после његових посета европским краљевским породицама, орођавања са њима и подизања угледа Црне Горе у ближем и даљем окружењу, памтим звездане тренутке човечанства.

Једном народу потребни су милиони рођења да би се појавио геније. За нешто више од две деценије, у другој половини деветнаестог века, на овој топлој и крвавој земљи Балкана, рођена су чак два великана, Никола Тесла и Милутин Миланковић. Памтим да су обојица, опчињени појмом божанског у сваком живом бићу и вођени путоказима љубави, радили на појму светлости. Први је, обасјан Божјом милошћу, обасјао планету. Други се бавио осунчавањем Земље и успео да допре до Месеца, Марса и Венере. Али не сам.

Памтим та путовања. Свих тридесет седам писама писао је мени, јер је дружење са звездама моја навика. Када су ме газила коњска копита, усправљала сам поглед ка звездама. Када су залутала сечива браздала моју кору, остављајући комаде који висе као дроњци, ране ми је видало звездано јато Влашића... Драма опстанка судбина је сваке проклијале семенке. Рука сејача је неуморна, али не проклија свако семе. Неко однесе птица, на неко падне грумен земље, неко проклија па га побрсти звериње, а неко, упркос тежини опстанка, израсте носећи у свом коду дарове уметности, науке и памћења…

Памтим крстарење са Миланковићем кроз васиону и векове. Где ме све није водио и шта ми све није показао! Лутали смо Вавилоном, старом Атином, уходили Аристотела, Њутна, Клеопатру и Цезара. Срели смо многе астрономе. Памтим Шредингера и љубавну причу по којој је названа највећа од највећих теорија света, „Теорија уздаха“.

Била сам сведок пејзажа ствараних Божјом руком, а потврђених науком.

На крају, треба да се разумемо.

Ја нисам Венера изашла из таласа, већ једна времешна, за камен венчана „жена“, коју за васиону везује сваки лист крошње, исписан подједнако уздасима туге и уздасима олакшања.

А време? Време је река без обала.

Таписерија од васионе и уздаха.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: