detalj slike: KRK Art dizajn

PRED LjUBAVLjU SVE PREPREKE POSTAJU IZLIŠNE (EVANGELIJA)

                                                       „Biće se mora otvoriti

                                               kako bi se pojavilo bivstvujuće“. — Hajdeger

Mr Milica Jeftimijević Lilić 

Život savremenog čoveka pretvoren je u zaglušujuću buku medijskog praznoslovlja, koje ga odvraća od susreta sa sobom i svojom iskonskom čistotom. Potrebom za duhovnošću, bližnjima i ljubavlju što oporavlja i obnavlja čoveka. Literatura često pod pritiskom te tamne strane bitisanja često i sama zapada u umnožavanje takve stvarnosti u pokušaju da je razume i rastumači. A svako ljudsko biće u sebi može prepoznati izvor lepote i smisla koji prebiva u duši. Treba ga samo čuti i krenuti u avanturu, kao što je to u najnovijem ostvarenju učinila  poznata beogradska autorka, Katarina Branković Gajić, potvrđena u pisanju poezije i brojnih romana, u kreiranju uspešnih književnih događaja.  Sada se ponovo oglasila romanom/ bajkom, jer život i može i treba da bude bajka koju odsanja i proživi onaj ko ne pristaje na redukovanje života i sopstvenog bića. Stoga roman Evangelija lako u svoj univerzum uvuče čitaoca  jer traga za odgovorima na ključna pitanja egzistencije i čoveka, ko sam, šta  je svrha mog postojanja, kakav je moj doprinos postojanju.

„Noć kraj mora je bila čarobna. Sedela sam na terasi, slušajući muziku talasa, opuštena, zanesena mirisima koji su dopirali sa Olimpa iz maslinjaka… Razmišljala sam da li je čuveni Odisej ostavio svoj trag na nekoj guduri Olimpa dok je lutao, nadajući se da će doći do Penelope sa peskom u kosi i velikim srcem.

Intrigantni su ti mitski likovi, dela koja su napisana, ljubavi koje su oslikane, borbe koje su vodili i dolazili do cilja samo hrabrošću sa verom i ljubavlju prema Ženi“.

Lepota okruženja na Egejskom moru pokrenula je mitske obrasce u Evangeliji, glavnoj junakinja romana, i ona je krenula za predačkim zovom u nameri da pronađe svoje ja, ali i ljubav svog života, jer to je  njena nasušna potreba. Ona je  mlada i ponešto introvertna devojka koja osluškuje glas svoje prirode, pronalazi  u  sebi prazninu i kreće  ka njenom ispunjenju. Boravakom na moru, dakle u predelu beskrajne širine i lepote, ona uočava tragove patnje.  Njena potraga i zainteresovanost za svet oko sebe, oglasiće se u naglašenoj empatiji prema psu koji tužno cvili čekajući brodove i onoga ko mu je nekada mnogo značio.Saosećanje sa njim pokrenuće niz njenih aktivnosti koje dinamizuju radnju romana. Ona će omogućiti i promenu njegove sudbine.

Kao dobar posmatrač Evangelija jasno uočava nesaglasnosti u svetu, nepravde i osujećenost u ličnim životima meštana okovanih strogim patrijarhalnim uzusima. Posebno pozicijom žene i starijih ljudi.

Ljubav kao dominantna odlika njenog raskošnog bića vodi je ka drugima, ka ublažavanju njihove patnje, razrešavanju njihovih životnih problema a samim tim i do unutrašnjih transformacija i do jasnijih spoznaja sopstvenih prioriteta. Njen um je stalno u dijalogu sa njenom podsvešću.

Roman  lika, dinamične, filmične radnje, u narativnom tkivu sadrži bujne opise prirode, upečatljive lirske pasaže, odjeke života u Evangeliji, kao i traganje za višim ljudskim smislom u svom poslanju da se pomogne drugima, da  se bližnji usreće. Sa razvojem fabule, radnje koja se odvija u gotovo mitskim prostorima Grčke, na moru ili drugim bajkovitim predelima, pratimo i duhovni razvoj  glavne junakinje,  njeno sazrevanje i otkrivanje sopstvenog bića kroz susrete sa drugima, kao i lične svrhovitosti kroz postizanje individuacije, potvrde zrelosti.

„Zato što smo mi ravnopravni… oboje je Gospod stvorio kada je stvarao Zemlju. Po kom Zakonu ja imam pravo tebe da zgazim,(mrava)  a i da ima tog Zakona koji su pisali ljudi, ne bih ga nikada primenila. Jer, vredniji ste od ljudi… mnogi nisu više ljudi, prešli su tu granicu, bez Božije dozvole i postali deo mase koja mu se suprostavlja i čini zlo i čoveku i čitavom živom svetu“. Autorka razvija ideju o suživotu različitosti i bića i ljudi, koristeći lepu metaforu, mozaik sladanih boja, čime se apostrofira bogomdana mogućnost svim živim bićima da ravnopravno bitišu tamo gde ih je priroda postavila.

 Intuicija Evangeliju odvodi tamo gde će se dešavati najbitniji događaji za njenu budućnost, do susreta sa Nikosom koji je sticajem okolnosti izvan urbanog sveta.Netipičan za sredinu  Nikos je muškarac koji može da osvoji i zavoli Evangeliju.

U romanu se, inače, potcrtava pozicija žene u patrijarhalnoj sredini koja ženu drži u podređenom položaju. Muškarci svoj život žive u punom kapacitetu, dok žene jedino u muzici i igri mogu  da dožive slobodu, da daju oduška svojim potisnutim strastima i želji za životom.

Sofija je tipičan predstavnik tog sveta. Evangelija će odigrati važnu ulogu u njenom osvešćivanju i borbi za ljubav koje se odrekla jer su roditelji tako odlučili. Mladalačka ljubav koja je bila potisnuta i budila  nezadovljstvo bračnim životom, tim pre što je suprug živeo dvostruki život, biće realizovana tokom romana.

Glavni događaj u romanu zbiće se u intuitivnom doživljaju kada Enangelija oseća da je njen poznanik  u opasnosti, što će joj zapravo obelodaniti prikrivene osećaje. Zanimljivo je da je on slep, čime se akcenat stavlja na njegov unutarnji vid, na frekvencijsko reagovanje i na svet ali i na Evangeliju, što će nju još više učvrstiti u sopstvenoj duhovnosti i svesti o tome da su sva bića u svetu energetski i duhovno povezana: „Znam, sve znam… misliš, ako sam slep da ne vidim, ali kod nas su čula mnogo jača nego kod vas… ja vidim i boju tvoje kose i zelene oči… to su frekvencije koje meni šalju informacije o izgledu i ne samo to… šalju mi informacije kakav je ko i da li treba da strahujem za svog psa, stado i sebe.“

 Roman Evangelija sazdan je na čvrstom stukturnom ustrojstvu, i poštovanju  jedinstva, radnje i vremena. Likovi su pažljivo građeni sa spoljašnjom i unutarnjom karakterizacijom i kod čitaoca bude prihvatanje ili osudu shodno njihovom delovanju.

Pripovedanje Katarine Branković Gajić odlikuje slikovitost i maštovitost, atmosfera  se znalački dočarava a dosledno se  otelovljuju ideje unapređivanja odnosa među likovima kao i u realizaciji   zamišljenih ciljeva.

Evangelija se razvija u požrtvovanu kćer, preduzimljivu suprugu i jedinstvenu prijateljicu koja kanališe živote bližnjih. Njenim angažovanjem pas koji je voleo brodove i tugovao za gazdom koji se nije vratio,  dobija protezu za nogu i lakše se uklapa u porodicu koja ga je prigrlila.

Poruka romana je da pred ljubavlju nema prepreka, da se snagom, verom i dinamizmom sve može postići kako bi život bio ispunjen i blagosloven. Čitavo delo prožima jaka duhovnost, vera u Boga,  i svest o čuvanju porodice prijateljatava i prirode. Roman zrači tolinom i sugestivnošću koji će mu zasigurno obezbediti laku prohodnost do čitalaca i trajanje.

PODELITE OVAJ TEKST NA: