detalj slike: KRK Art dizajn

Znanje koje oslobađa i misao koja je u skladu sa svemirom

Ilija Šaula 

Oduvek sam osećao da znanje može biti i dar i teret, da čovek može da se izgubi u gomilanju informacija kao u magli, i da se tek onda, kada ih pusti iz sebe, kada ih pretvori u misao, reč ili tišinu, oslobađa onog viška koji pritiska um i čini ga teškim. Nikada me nije privlačila ideja da znam sve; naprotiv, uvek sam se plašio da bi preveliko znanje moglo da uguši ono najvažnije u meni, sposobnost da mislim svojom mišlju, da osećam svet bez filtera, da ostanem otvoren za ono što tek dolazi. Informacija koja se ne pusti, koja se ne pretoči u reč, tekst, razgovor ili iskustvo, počinje da se taloži kao mulj, i zato je pisanje za mene postalo način da taj mulj pretvorim u svetlost, da od težine napravim lakoću, da od unutrašnjeg pritiska stvorim prostor u kojem misao može da diše.

Ne pišem da bih impresionirao, niti da bih dokazao da nešto znam; pišem da bih razumeo, da bih oslobodio prostor u sebi, da bih bio u miru sa onim što nosim. Znanje koje se gomila postaje težina, ali znanje koje se deli postaje svetlost, i možda je baš zato misao najčistiji oblik stvaranja, jer sve što postoji, od najjednostavnije ideje do najviših pojmova, nastalo je iz misli. Čak i Bog, u svim tradicijama, počinje kao misao, kao logos, kao prvi impuls koji pokreće svet. Ako mogu da zamislim svet, onda on već postoji u nekom obliku; ako mogu da mislim o promeni, onda je ona već počela; ako mogu da osetim budućnost, onda sam već deo nje.

I zato se često pitam šta znači razmišljati u skladu sa svemirom, i shvatam da to nije nikakva mistika, niti potreba da se zna više od drugih, već sposobnost da se unutrašnji ritam čoveka uskladi sa ritmovima koji već postoje u prirodi, u vremenu, u životu, u zakonima koji upravljaju svime. Kada čovek to uspe, njegov um prestaje da se bori protiv stvarnosti, prestaje da se opire onome što je neizbežno, prestaje da pokušava da kontroliše ono što je izvan njega. Tada se javlja mir koji ne dolazi iz spoljašnjeg sveta, već iz unutrašnje usklađenosti, mir koji nastaje kada čovek prestane da bude protiv sebe.

U takvom stanju misao postaje jasnija, a intuicija jača, jer kada se buka utiša, pojavljuje se ono što je oduvek bilo tu, samo skriveno iza slojeva straha, informacija i unutrašnjih konflikata. Tada čovek brže donosi odluke, oseća šta je ispravno, prepoznaje ljude i situacije, vidi put pre nego što se pojavi. To nije magija, to je jasnoća koja dolazi iz usklađenosti sa sobom i svetom. A kada misao postane usklađena sa svemirom, ona prestaje da bude haotična i postaje stvaralačka sila, ideje dolaze lakše, reči teku prirodno, stvaranje postaje oslobađanje, a život dobija smisao koji nije nametnut spolja.

Zato verujem da čovek ne treba da zna sve, već da zna dovoljno da ostane slobodan, dovoljno da ostane čovek, dovoljno da misao ne postane zatvor nego put. Znanje je dar samo onda kada ga ne nosimo kao teret, nego kao svetiljku, a misao je sloboda samo onda kada je pustimo da izađe iz nas, da postane reč, da postane tekst, da postane svet. Razmišljati u skladu sa svemirom znači živeti tako da ništa u nama ne bude višak, da ništa ne bude sputano, da ništa ne bude zadržano iz straha, već sve što znamo, osećamo i mislimo da slobodno teče, kao deo jednog većeg ritma koji nas prevazilazi, ali nas istovremeno i oblikuje.

PODELITE OVAJ TEKST NA: