О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Колумна


ЗНАЊЕ КОЈЕ ОСЛОБАЂА И МИСАО КОЈА ЈЕ У СКЛАДУ СА СВЕМИРОМ

Илија Шаула
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Знање које ослобађа и мисао која је у складу са свемиром


Илија Шаула 



Одувек сам осећао да знање може бити и дар и терет, да човек може да се изгуби у гомилању информација као у магли, и да се тек онда, када их пусти из себе, када их претвори у мисао, реч или тишину, ослобађа оног вишка који притиска ум и чини га тешким. Никада ме није привлачила идеја да знам све; напротив, увек сам се плашио да би превелико знање могло да угуши оно најважније у мени, способност да мислим својом мишљу, да осећам свет без филтера, да останем отворен за оно што тек долази. Информација која се не пусти, која се не преточи у реч, текст, разговор или искуство, почиње да се таложи као муљ, и зато је писање за мене постало начин да тај муљ претворим у светлост, да од тежине направим лакоћу, да од унутрашњег притиска створим простор у којем мисао може да дише.
Не пишем да бих импресионирао, нити да бих доказао да нешто знам; пишем да бих разумео, да бих ослободио простор у себи, да бих био у миру са оним што носим. Знање које се гомила постаје тежина, али знање које се дели постаје светлост, и можда је баш зато мисао најчистији облик стварања, јер све што постоји, од најједноставније идеје до највиших појмова, настало је из мисли. Чак и Бог, у свим традицијама, почиње као мисао, као логос, као први импулс који покреће свет. Ако могу да замислим свет, онда он већ постоји у неком облику; ако могу да мислим о промени, онда је она већ почела; ако могу да осетим будућност, онда сам већ део ње.
И зато се често питам шта значи размишљати у складу са свемиром, и схватам да то није никаква мистика, нити потреба да се зна више од других, већ способност да се унутрашњи ритам човека усклади са ритмовима који већ постоје у природи, у времену, у животу, у законима који управљају свиме. Када човек то успе, његов ум престаје да се бори против стварности, престаје да се опире ономе што је неизбежно, престаје да покушава да контролише оно што је изван њега. Тада се јавља мир који не долази из спољашњег света, већ из унутрашње усклађености, мир који настаје када човек престане да буде против себе.
У таквом стању мисао постаје јаснија, а интуиција јача, јер када се бука утиша, појављује се оно што је одувек било ту, само скривено иза слојева страха, информација и унутрашњих конфликата. Тада човек брже доноси одлуке, осећа шта је исправно, препознаје људе и ситуације, види пут пре него што се појави. То није магија, то је јасноћа која долази из усклађености са собом и светом. А када мисао постане усклађена са свемиром, она престаје да буде хаотична и постаје стваралачка сила, идеје долазе лакше, речи теку природно, стварање постаје ослобађање, а живот добија смисао који није наметнут споља.
Зато верујем да човек не треба да зна све, већ да зна довољно да остане слободан, довољно да остане човек, довољно да мисао не постане затвор него пут. Знање је дар само онда када га не носимо као терет, него као светиљку, а мисао је слобода само онда када је пустимо да изађе из нас, да постане реч, да постане текст, да постане свет. Размишљати у складу са свемиром значи живети тако да ништа у нама не буде вишак, да ништа не буде спутано, да ништа не буде задржано из страха, већ све што знамо, осећамо и мислимо да слободно тече, као део једног већег ритма који нас превазилази, али нас истовремено и обликује.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"