|
|
|
 | Ružica Kljajić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
A KAD ŽABE NE KREKEĆU...
Tog petog avgusta, 2014. godine, Marija je ćutke stajala na gornjem stepeniku i posmatrala kako se voda nečujno kreće, puni jednu za drugom zelenim rastinjem omeđene livade, i kako se poput zmije primiče dvorištu i kući njenog brata kome je pre tri dana stigla u goste. Grudi punih straha i zebnje, pogleda u nebo puno tamnih oblaka, a zatim u dvorište, koje se od jakog i dugotrajnog pljuska već pretvaralo u jezero. Nadolazeću vodu koja je stizala iz pravca prepunjenog korita reke i ovu koja je punila dvorište, delio je još samo regionalni put uz koji je izgrađeno novo naselje. - Sve je ovo dobro prošlo u poređenju s nevoljama koje su nas zadesile u maju - reče brat dok se vidno umoran spuštao na prvu stolicu. - Bilo je gore...? - upita Marija. - Malo je reći gore. Bio je to prizor koji se pamti do kraja života. Nije mi to bila prva poplava koju sam video, jer sam odrastao i život proveo u ovoj ravnici između dve planine i kraj reke promenljive ćudi, ali nikada nije tako surovo ugrozila moju porodicu i mene lično, do te mere, da sam se uplašio i za naše gole živote. Istina, reka je i ranije posle obilnih kiša izlazila iz svog korita, ali ovo što se desilo u maju ove godine, ne pamte ni najstariji ljudi u ovom kraju. - Da li se moglo predvideti tako nešto? - nastavi Marija s pitanjima. - Nije mi poznato šta bi stručnjaci rekli o tome, a mi, obični ljudi, ni sanjati nismo mogli... Kiša je padala danima i strah je ovladao ljudima, ali su se ipak nadali da će sve dobro proći. A onda, te noći... Inače, te večeri, svi smo legli ranije nego obično. Zbog onog što sam usnio, probudio me je vlastiti krik pomešan s čudnim glasovima i šumovima koji su dopirali do mene. Voda je već natapala dušeke ležaja na kojima smo supruga i ja spavali. Oko jedan sat iza ponoći, s balkona u potkrovlju kuće, u paničnom strahu sam doživeo kulminaciju vodene stihije koja je za kratko vreme ispunila ravnicu, a naše kuće, do pola u vodi, ličile su na mala ostrvca usred velikog jezera. Svanuo je i novi dan. Kako su sati prolazili i voda je odlazila, a mi skupljali hrabrost da se suočimo s razmerama štete i pustoši koja je ostala. U dva savremena objekta, kompletno jato od petnaesthiljada pilića u završnoj odgojnoj fazi, voda je ugušila. Velike količine hrane, raznovrsne instalacije u objektima, nameštaj, pokućstvo u prizemlju naših kuća, sve je bilo prekriveno gustim muljem. Kao što vidiš, od vode koja se uvukla u zidove i temelje, i silnog pranja, još se sušimo... Ali, iako puni gorčine i brige na koji način namiriti štetu, tešili smo se onom narodnom: „Ma, važno je da smo svi živi i zdravi“, a jesmo, Bogu hvala. A hvala mu i što smo ovaj put imali više sreće, što se nije sve ponovilo... Vode je bilo manje, a i piliće smo uspeli prebaciti na sigurno. - Žao mi je što ste kroz sve to prošli i što će sve buduće jače kiše biti prijetnja za neke nove, manje ili veće poplave. Samo, čini mi se, da su se i ovde neke stvari promenile, što svakako ima uticaja na ovo o čemu govoriš. Još od detinjstva se sećam, da su s obe strane ovog prometnog puta postojali duboki i uređeni kanali, koje su tadašnji putari redovno obilazili i održavali. Posle obilnih kiša, znali su dugo biti puni vode, ali su dvorišta i bašte bili pošteđeni. Očito je, da već godinama o tome niko ne vodi računa. Pored puta je izgrađeno čitavo naselje, a svi prilazi kućama su na delovima zatrpanih kanala. Možda je tako bilo lakše, i lepše izgleda, ali ste sami uništili prepreku reci, koja verovatno, iz sličnih razloga, nema više korito kakvo je nekada imala. Nije bilo teško primetiti, da je i onaj kanal pored pruge, u koji su se slivali viškovi vode s parcela na kojima su izgrađene naše kuće, na jednom delu zatrpan... - E, to je učinio komšija niže od nas. Kaže, kad dođe na godišnji odmor, ne želi da mu žabe krekeću pored kuće. Videćemo kad će zbog ove poplave doći, a i u maju se oko njegove kuće voda najduže zadržala.
|
