|
|
|
 | Ружица Кљајић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
А КАД ЖАБЕ НЕ КРЕКЕЋУ...
Тог петог августа, 2014. године, Марија је ћутке стајала на горњем степенику и посматрала како се вода нечујно креће, пуни једну за другом зеленим растињем омеђене ливаде, и како се попут змије примиче дворишту и кући њеног брата коме је пре три дана стигла у госте. Груди пуних страха и зебње, погледа у небо пуно тамних облака, а затим у двориште, које се од јаког и дуготрајног пљуска већ претварало у језеро. Надолазећу воду која је стизала из правца препуњеног корита реке и ову која је пунила двориште, делио је још само регионални пут уз који је изграђено ново насеље. - Све је ово добро прошло у поређењу с невољама које су нас задесиле у мају - рече брат док се видно уморан спуштао на прву столицу. - Било је горе...? - упита Марија. - Мало је рећи горе. Био је то призор који се памти до краја живота. Није ми то била прва поплава коју сам видео, јер сам одрастао и живот провео у овој равници између две планине и крај реке променљиве ћуди, али никада није тако сурово угрозила моју породицу и мене лично, до те мере, да сам се уплашио и за наше голе животе. Истина, река је и раније после обилних киша излазила из свог корита, али ово што се десило у мају ове године, не памте ни најстарији људи у овом крају. - Да ли се могло предвидети тако нешто? - настави Марија с питањима. - Није ми познато шта би стручњаци рекли о томе, а ми, обични људи, ни сањати нисмо могли... Киша је падала данима и страх је овладао људима, али су се ипак надали да ће све добро проћи. А онда, те ноћи... Иначе, те вечери, сви смо легли раније него обично. Због оног што сам уснио, пробудио ме је властити крик помешан с чудним гласовима и шумовима који су допирали до мене. Вода је већ натапала душеке лежаја на којима смо супруга и ја спавали. Око један сат иза поноћи, с балкона у поткровљу куће, у паничном страху сам доживео кулминацију водене стихије која је за кратко време испунила равницу, а наше куће, до пола у води, личиле су на мала острвца усред великог језера. Свануо је и нови дан. Како су сати пролазили и вода је одлазила, а ми скупљали храброст да се суочимо с размерама штете и пустоши која је остала. У два савремена објекта, комплетно јато од петнаестхиљада пилића у завршној одгојној фази, вода је угушила. Велике количине хране, разноврсне инсталације у објектима, намештај, покућство у приземљу наших кућа, све је било прекривено густим муљем. Као што видиш, од воде која се увукла у зидове и темеље, и силног прања, још се сушимо... Али, иако пуни горчине и бриге на који начин намирити штету, тешили смо се оном народном: „Ма, важно је да смо сви живи и здрави“, а јесмо, Богу хвала. А хвала му и што смо овај пут имали више среће, што се није све поновило... Воде је било мање, а и пилиће смо успели пребацити на сигурно. - Жао ми је што сте кроз све то прошли и што ће све будуће јаче кише бити пријетња за неке нове, мање или веће поплаве. Само, чини ми се, да су се и овде неке ствари промениле, што свакако има утицаја на ово о чему говориш. Још од детињства се сећам, да су с обе стране овог прометног пута постојали дубоки и уређени канали, које су тадашњи путари редовно обилазили и одржавали. После обилних киша, знали су дуго бити пуни воде, али су дворишта и баште били поштеђени. Очито је, да већ годинама о томе нико не води рачуна. Поред пута је изграђено читаво насеље, а сви прилази кућама су на деловима затрпаних канала. Можда је тако било лакше, и лепше изгледа, али сте сами уништили препреку реци, која вероватно, из сличних разлога, нема више корито какво је некада имала. Није било тешко приметити, да је и онај канал поред пруге, у који су се сливали вишкови воде с парцела на којима су изграђене наше куће, на једном делу затрпан... - Е, то је учинио комшија ниже од нас. Каже, кад дође на годишњи одмор, не жели да му жабе крекећу поред куће. Видећемо кад ће због ове поплаве доћи, а и у мају се око његове куће вода најдуже задржала.
|
