detalj slike: KRK Art dizajn

Bambula

Bila je vlažna letnja noć. Zavesa na prozoru te bremenita od vetra, te utanji u struku i pretvori se u devojče što se uvija nad njenom glavom. Ako je pala kiša, pa makar samo i da osenči zemlju, lakše se diše.
Mesec je šetao nad komšijskim krovovima, žut kô dunja, kad je ruka instinktivno pošla za telefonom.
„Bambula.“
Protrlja oči i pogleda po sobi. Zidovi popucali, kiše i vetrovi ih potpisali. Harmonika u ćošku joj dođe nekako veća. Ne vidi ona dobro. Ogledala upila mrak i nesečine, pa se prelivaju kô reke.
„Šta će ti tolika, pobogu“, prigovorila je majci.
„Bambula.“
Gleda u ekran: tri sata po ponoći. Poruku je poslao u 00.50. Poslednji put onlajn pre dva sata. Pogleda u dete kraj sebe i zadene mu plahtu za pojasom da ne prehladi. Lice mu se presijava kô površina ogledala, a grudi odižu u ritmu zavese.
Pokuša da zaspi, al’ ne da joj bambula. Šta može biti? Juče kad ga je pratila, strpala u kola pelcera za babu da on ne vidi. Ona voli, al’ ne može, a puna joj bašta cveća.
„Ma jedva stane na noge“, trese one tri dlake na usijanom čelu muž, obrazi mu se treskaju kô pihtije, ljubi je u glavu i odlazi.
Gde može baba od devedeset u baštu, misli dok znojave prste utiskuje u volan. Pa treba i njoj neka zanimacija, pomoći će joj komšinice, neka je, prati ga mišlju i pogledom, svog uhranjenog čoveka po nesigurnom drumu. Prekrsti se i uđe u kuću.
Mora da je zbog pelcera, sve je u novine umotala, al’ možda se pretumbalo u putu, pa isprljalo prtljažnik. Uh, gori je od žene. Zato on njoj piše usred noći.
Prebaci ruku preko deteta, sklopi oči, pa razmišlja kako joj se sve dobro zapati — slonovo uvo i debela koka... Al’ bambula joj ne da spavati. Hvata se opet za telefon, dopola ustala, i otkopčava spavaćicu. Tek orosilo, sad isparava. Napreže oči, a onda je strefi: O žalosti, makar ju je video još jednom. BA za baba, M se otkinulo, ostalo ULA od umrla: Baba nam umrla. Mora da je to.

U brzini i njoj proguta slova. Ne može više ležati. Navršilo četiri sata, još pola i svanuće.
„Bambula: baba umrla.“
Pristaviće kafu, sačekaće majku.
„Bambula: baba nam umrla.“
Njega neće zvati da ne remeti. Digli su se oni tamo već svi na noge. Treba organizovati hladnjaču, pribaviti sanduk, naručiti cveće... Ona će s majkom razmisliti o daći.
„Bambula... umrla.“
Prekrsti se, pa polako umije, opere zube, obuče crninu.
„Umrla!?“ – gleda je majka. „Pokoj joj duši. Neka odmori.“
„Nego, šta da kažem detetu?“
„Pa šta ćeš, to je što je. Zna i ono da je staramajka bila stara.“
Ustade dete, rumeno i gladno. Baba ga privi na krilo, a majka miluje pogledom:
„Sine, umrla baba.“
Dete se trže, pa kô da nešto zasmrde, načička nosić.
„Koja baba?“
„Prababa. Tatina baba.“
Zari majci glavu u grudi i prošaputa:
„Ja sam gladan.“
„Ajde, ajde...“
„Kad doručkujemo, pa da javim kome mogu, a pozvaću oko podneva.“
Dan se razvi u lepoticu, dugokosi oblaci zakriliše sunce.
Muž seo pod mušmulu i razvukao meh. Ori se pesma preko plotova i žičanih ograda:
„Nisam te se nagledao, nisam te se naljubio...“
Tašta, žena i dete gledaju iza čardaka i prizivaju Boga.
„Popio, jelda?“ – glavom će majka na ćerku.
„Šta će?“ – poravnava ćerka suknju, a dete je vuče.
„A što peva?“
Otrže se žena, pa uspravna kô vojnik, s noge na nogu će mužu.
„Bambula?“ – pitaju dva suzna oka.
A muž nasmejan, zarumeneo se pod suknjom mušmule, pa potvrđuje baritonom:
„Bambula, bambula, jes’...“
„A što sviraš?“
„Došlo mi.“
„A kako je bambula?“
„Pa ne znam kako. Iz talijanskog valjda.“
„Ma šta ti je to!?“ – podiže suknju, mačor joj prođe kroz noge.
„Pa pitala si me za onu reč na jugu. Sećaš se kad je tetka rekla da izgleda kô bambula, sva nabubrela i okrugla, a mi se zgledamo, ne znamo šta znači. E pa pitao je ja kako ide da ti kažem. Pa reko’ da ne zaboravim, poslah ti noćas.“
Žena se prekrsti po treći put u istom danu i uputi se ka ožalošćenom praunučetu i majci. Isprati je muzika:
„Tako brzo sve je prošlo...“

PODELITE OVAJ TEKST NA: