|
|
|
 | Tanja Đurđević | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
POMIRENjE BEKSTAVA(O romanima Vladimira Radovanovića) Tanja Đurđević Upoznati Martina, nije bio lak posao za mene kao čitaoca, da budem sasvim iskrena (a iskrenost je od očekivajućeg postala podrazumevajući aksiom u osvrtu na rad sjajnog pisca i prijatelja Vladimira Radovanovića) kroz putovanje od romana „Mesečeva ulica“ do ovog poslednjeg, „Korak kroz ogledalo“. U mojoj fascinaciji, Martin se utelotvorio kao tajanstveno, na trenutke mistično i kontrtoverzno, zbog odsustva fizičkih odrednica njegove pojave, polu-ljudsko biće. Čovek-duh, duboko zaronjen u autodestrukciju, neprestano putuje po lavirintu svojih emocija koje se kreću od beznađa do granice samoponištenja, lutanjem, padanjem i ustajanjem tražeći nekakav trag svetlosne injekcije ka kraju traganja, sada vidimo, tek u ovom romanu, za izgubljenim identitetom. Pratiti Martina je čitava pseudo ekspedicija ali strašno izazovna jer je permanentno nepredvidljiva. Nikada se ne zna gde će nas Martin sledeće odvesti, šta će učiniti u nekom od svojih legendarnih bežanja, ili od koga će pobeći retko definišući zašto. Treba preći čitav taj zbunjujući put da bi se bekstva premetnula u potragu iako su sve vreme u očiglednoj sinergiji, iako su, u stvari, vremenski palindrom. Poput presvlačenja zmijske kože, i Martinova presvlačenja „stanja“ uma u besomučnoj borbi sa sobom samim, uvlače nas u taj proces neprimetno držeći nam pažnju na maksimumu. Nemoguće je otrgnuti se iz kruga mračne lepote kojom nas pisac Vladimir drži nad aurom svog junaka, moguće je i zbog zajedničke želje da Martin konačno negde stigne s ključem za katance svojih lomova. U „Koraku kroz ogledalo“ se događa upravo ono o čemu sam gore govorila, Martin pronalazi delove svoje rasturene slagalice sećanja (koje su još uvek poprilično razbacane i bez naročitih smernica za konačnu sklopivost) i trudi se da ih rasporedi po mapi izgrebane prošlosti, novonastalim licem se istovremeno boreći za pomirenje u budućnosti. Kroz strast, kroz prohujale ljubavi sa ništa manje zagonetnim ženama, kroz konkretne događaje i realne učesnike, konačno naziremo Martinovu fizičku pojavnost, priznanje o ljudskim potrebama, smrtnost. Verovatno je iz tih razloga pisac metaforično zamislio a Martin sproveo u delo svojim crnim stendap nastupom, iz romana u roman, do pomirenja bekstava u jedno ostajanje i duboko zagledavanje u krhotine razbijenog ogledala; krhotine razbijenog stakla, ti simboli nepopravljivosti, u ovom slučaju kao da nisu u takvoj nužnoj službi; ideja novog ogledala, novog ((za)voljenog) lica, novog sjaja, i dešivog novog putovanj(?) čini se da ipak promiče gde-gde između redova. U vezi sa tim, autor će odlučiti da li će nas Martin u budućnosti zvati na još koju avanturu, recimo, iza poleđine ogledala, hoće li nam otkriti još koješta pronađenog u iskopinama svoje vapijuće duše zatrpane svakakvim talogom života.
|
