|
|
|
 | Тања Ђурђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ПОМИРЕЊЕ БЕКСТАВА(О романима Владимира Радовановића) Тања Ђурђевић Упознати Мартина, није био лак посао за мене као читаоца, да будем сасвим искрена (а искреност је од очекивајућег постала подразумевајући аксиом у осврту на рад сјајног писца и пријатеља Владимира Радовановића) кроз путовање од романа „Месечева улица“ до овог последњег, „Корак кроз огледало“. У мојој фасцинацији, Мартин се утелотворио као тајанствено, на тренутке мистично и контртоверзно, због одсуства физичких одредница његове појаве, полу-људско биће. Човек-дух, дубоко зароњен у аутодеструкцију, непрестано путује по лавиринту својих емоција које се крећу од безнађа до границе самопоништења, лутањем, падањем и устајањем тражећи некакав траг светлосне ињекције ка крају трагања, сада видимо, тек у овом роману, за изгубљеним идентитетом. Пратити Мартина је читава псеудо експедиција али страшно изазовна јер је перманентно непредвидљива. Никада се не зна где ће нас Мартин следеће одвести, шта ће учинити у неком од својих легендарних бежања, или од кога ће побећи ретко дефинишући зашто. Треба прећи читав тај збуњујући пут да би се бекства преметнула у потрагу иако су све време у очигледној синергији, иако су, у ствари, временски палиндром. Попут пресвлачења змијске коже, и Мартинова пресвлачења „стања“ ума у бесомучној борби са собом самим, увлаче нас у тај процес неприметно држећи нам пажњу на максимуму. Немогуће је отргнути се из круга мрачне лепоте којом нас писац Владимир држи над ауром свог јунака, могуће је и због заједничке жеље да Мартин коначно негде стигне с кључем за катанце својих ломова. У „Кораку кроз огледало“ се догађа управо оно о чему сам горе говорила, Мартин проналази делове своје растурене слагалице сећања (које су још увек поприлично разбацане и без нарочитих смерница за коначну склопивост) и труди се да их распореди по мапи изгребане прошлости, новонасталим лицем се истовремено борећи за помирење у будућности. Кроз страст, кроз прохујале љубави са ништа мање загонетним женама, кроз конкретне догађаје и реалне учеснике, коначно назиремо Мартинову физичку појавност, признање о људским потребама, смртност. Вероватно је из тих разлога писац метафорично замислио а Мартин спровео у дело својим црним стендап наступом, из романа у роман, до помирења бекстава у једно остајање и дубоко загледавање у крхотине разбијеног огледала; крхотине разбијеног стакла, ти симболи непоправљивости, у овом случају као да нису у таквој нужној служби; идеја новог огледала, новог ((за)вољеног) лица, новог сјаја, и дешивог новог путовањ(?) чини се да ипак промиче где-где између редова. У вези са тим, аутор ће одлучити да ли ће нас Мартин у будућности звати на још коју авантуру, рецимо, иза полеђине огледала, хоће ли нам открити још којешта пронађеног у ископинама своје вапијуће душе затрпане свакаквим талогом живота.
|
