detalj slike: KRK Art dizajn

VERA

I verovao sam

jer ona je bila vera

i nosila je ime Vera,

i kao takva se ukazala

sišavši tiho, nenametljivo,

između dva paperjasta oblaka,

kanula bistrija od suze,

radoznala kao tek stvoreni

maleni beli venčić na nemirnom viru,

koji prska u visine

i zaranja u dubine.

Ruke od brašna,

od zemlje,

od opalog lišća i od

sasušenog grožđa,

od teškog šila

i štavljene kože,

širila je i skupljala

u vreli obruč,

verujući da je to krunski obod,

zaštita i ljubav

da niko ne može da ode

i da se nakon jogunastog lutanja

izgubi i ne vrati.

Njena vera bila je beli leptir

na novom pupoljku,

vedro vode za žeravicu zemlje,

plavet iznad samotne

gusto štrikane kape jeseni,

lahorni osmeh jači

od hujanja zimskih vetrova

pred verandom.

Ona je verom

od igle i konca

stvarala izmaštane svetove,

u koje bi svi odmah,

na prvi pogled poverovali,

i bili spremni

da stazom koja se uvija

između rascvetalih krošnji,

zakorače pravcem prema nebu.

Ona je bila Vera

i imala je pesmu

a da to nije ni znala.

Tek one majske noći

kada je zvezdama prvi

i poslednji put

svom svetlošću najsnažnije obasjana,

da bi je dva oblaka podigla

mirno iznad svega,

Vera je sama pesma postala.

PODELITE OVAJ TEKST NA: