детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВЕРА

И веровао сам

јер она је била вера

и носила је име Вера,

и као таква се указала

сишавши тихо, ненаметљиво,

између два паперјаста облака,

канула бистрија од сузе,

радознала као тек створени

малени бели венчић на немирном виру,

који прска у висине

и зарања у дубине.

Руке од брашна,

од земље,

од опалог лишћа и од

сасушеног грожђа,

од тешког шила

и штављене коже,

ширила је и скупљала

у врели обруч,

верујући да је то крунски обод,

заштита и љубав

да нико не може да оде

и да се након јогунастог лутања

изгуби и не врати.

Њена вера била је бели лептир

на новом пупољку,

ведро воде за жеравицу земље,

плавет изнад самотне

густо штрикане капе јесени,

лахорни осмех јачи

од хујања зимских ветрова

пред верандом.

Она је вером

од игле и конца

стварала измаштане светове,

у које би сви одмах,

на први поглед поверовали,

и били спремни

да стазом која се увија

између расцветалих крошњи,

закораче правцем према небу.

Она је била Вера

и имала је песму

а да то није ни знала.

Тек оне мајске ноћи

када је звездама први

и последњи пут

свом светлошћу најснажније обасјана,

да би је два облака подигла

мирно изнад свега,

Вера је сама песма постала.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: