detalj slike: KRK Art dizajn

PUTOVANjE U VELIKI ŠIROKI SVET

Kada smo počeli da se pripremamo za đačku ekskurziju u Italiju, nisam slutio da će ubrzo doći vreme u kome će sve biti ograničeno na neverovatan način i da će put u inostranstvo biti opasan po život, da kod prijatelja i rođaka nećemo da zvonimo, jer bi se oni šlogirali i mahali rukama da nije vreme za druženje, i, ne daj bože, rukovanje.

Kovid je učinio čuda, taj mališa od virusa proslavio se kao niko do sada.

Elem, ovo je sve bilo pre te svetske bolesti. Ugrabili smo poslednji trenutak. Sada lepo sećanje, za mene „sa okusom soli”.

Moja generacija je izglasala šestodnevni program putovanja po gradovima Italije. Danima smo prikupljali neke potvrde i dozvole. Razredni je propao sastavljajući našu dokumentaciju, prikupljanjem novca, pasoša, razgovora sa roditeljima...

Profesori su reagovali da smo popustili u učenju; predlažemo da odlažimo kontrolne vežbe za vreme posle ekskurzije.

Roditelji mi kupuju dukseve, veš, kao da to nisam imao, kukaju kako potrošiše pare, a troše bez veze. Bolje da su mi dali za džeparac.

Tako je trajalo to ludilo, dok se ne ukrcasmo ranom zorom u bus broj 5, fala bogu, sa odeljenjem jezičkog smera. Mi, momci „talenti” sa devojkama „jezičarkama”. Tu je Jelena koju već duže gotivim. Zovem je lepa Jelena, ona mene Aleksandar od Troje, uvek uz široki osmeh koji mi daje pravo da se nadam.

Moje odeljenje se smestilo na poslednja sedišta na spratu busa iz poznatog razloga, da nismo na oku drugih, posebno razrednog starešine. Rančevi su nam puni hrane, ali i krišom uguranog alkohola bez arome. Tutnjimo kroz bratske nam zemlje Hrvatsku i Sloveniju. Nikad bio u zavičaju moje bake i mestu gde se rodio ćale. Rekla mi baka da se sa autoputa vidi, sa leve strane, velika planina, Petrova gora, e to je njen zavičaj. Sorry, bako, žurimo u Italiju, kod žabara.

Baš je bilo sve dobro. Uveče smo stigli u LidodeJezolo. Razmestili smo se po sobama pa izvadili klopu. Kao za Svetog Jovana, svega i svačega. Onda Filip reče da su pite strava.

– To je moja baka spremala – pohvalim se brže-bolje.

– Hajde da zovemo baku – reče Nidža, već malo zagrejan. Nećkam se, ali pritisnem broj, javlja se baka. Cvrkuće. Nidža uzima telefon i kaže:

– Bako (ona je svima nama baka), vaše buhtle su strava – brže se ispravlja – divne, stvarno ste majstor, evo svi Vas opasno pozdravljaju, Petar je pristojan, ne brinite, mi ga čuvamo...

Ne razumem baš šta baka odgovara, znam da nam to baka neće zaboraviti nikad i da je sada potvrđena ona njena da smo mi momci iz dobre kuće. Ja dodajem da ćemo sve pažljivo da gledamo i zapisujemo, ta čuvena umetnička dela.

Budimo se rano i posle doručka krećemo u Veneciju.Dok se trajektom približavamo opevanom gradu, nestaje pospanost i mamurluk. Na trgu more turista pomešanih sa golubovima. Tu su primerci svih nacija i rasa. Osetio sam da bar za trenutak pripadam velikom svetu koji postoji i koji nam je nadohvat ruke, samo sedneš u bus! Nisam mogao da odolim, a da napravim fotose Trga i Palate svetog Marka, Mosta ljubavi, Duždeve palate; panoramu grada na vodi sa tornja, selfije ko zna sa kim i zašto. Svi smo nasmejani, razredni želi da sve vidimo, važno je to za opštu kulturu.Poštujem to,majka mi drukala satima šta da vidim, da slučajno je prespavam ekskurziju.

Tako se dogodila čuvena Venecija, sutradan „neodoljiva Firenca, grad muzej, lepotica na Arnu”... Zbori naša profesorka – Tu su Laza i Crnjanski ispijali kafu i pisali pesme; sledeći dan kroz Toskanu prema Rimu. Umesto da gledamo i uživamo u prirodnim lepotama, mi smo polegli po sedištima i spavamo. Budimo se na pauzama. Šta reći osim da smo se bolje provodili noću nego danju. Posle večere okupljali smo se po sobama, cirkali, pevali, po nas 20 u sobi.

Najviše me je dotakao Rim. Tu sam se baš prepustio uživanju. Vodič nam priča o istoriji Rima, mi se gurkamo i sećamo našeg profe koji nas je smorio sa pričom o Cezaru, ludom Neronu, sinu Brutu, Areni, vodovodu, kolonijama, robovima, katakombama. Imamo suvo znanje, samo gledamo, satima na nogama, jedemo usput kupljene pice.

Moram da zapišem da sam lepu Jelenu iz jezičkog smera uzeo za ruku i odveo do Fontane di Trevi da zajedno bacimo novčić za početak naše ljubavi. Baš sam istinski pomislio da bi voleo da mi ona bude devojka na dužu stazu. Između mlazeva vodoskoka izgledala je onako plavokosa i plavooka nestvarno, kao Ticijanova madona.

U Vatikanu smo se držali za ruke i više gledali po plafonima nego po zidovima. Smoreni zagušljivim vazduhom, izašli smo ne mareći za sve te tapiserije i slike. Malo sam se opravdavao pred njom obećanjem da ćemo kupiti knjigu o Vatikanu.

Kako opisati Sijenu osim da sam sa Jelenom sedeo na mermernim izlizanim stepenicama neverovatno čudesne katedrale. I Veronu pamtim više po Jeleninim poljupcima nego po nesrećnoj Juliji. I sve bi bilo na visini da ne bi one žurke poslednje večeri. Bili smo smešteni u nekim malim hotelima gde je sve bilo zabranjeno. Mi smo se okupili u sobi, pevali i cirkali, dovikivali se kroz prozore, izlazili na hodine.

Meni je bilo toliko muka od dima i pića da sam se ponašao tako, kao i pajtosi, da je razredni konstatovao da ćemo biti kažnjeni. Umesto da se izvinjavamo, mi smo ga grlili i nudili pićem. Strava. Tek ujutro smo shvatili šta se dogodilo.

Vraćali smo se kući nenaspavani, umorni, natankirani mirisom dima i znoja i zujanjem u ušima. Jelena Rimljanka je sedela pored mene i pričala kako je moj razredni dobar čovek i da će on to iskulirati. Umesto na kaznu, mislim na onaj veliki trg svetog Petra, na Davida od belog mermera, Pietu...

Samo kad bi znao gde sam je video, na dolazak gondolom do čuvene crkve u kojoj je Laza okajavao svoje grehe.

Tad moja vila preda me granu, lepšeg je ovaj ne vide svet... Stihovi! Eh, da ove stihove čuje bos od odeljenja talenata, oprostio bi nam sve gluposti.

Držim ruku zaspale Jelene i osećam da sam srećan čovek, jer sam u Rimu osvojio srce Jelene iz jezičkog smera.

Ali, sreća pripada trenutku, rekli su stari skeptici. Vratismo se u voljenio grad. Iskrcavamo se ispred zgrade Gimnazije, prve srpske. Pri izlasku iz autobusa mojim nasmejanim roditeljima razredni je nešto diskretno saopštavao u lice. Gledao sam sa strane scenu u kojoj se moja majka i ćale smanjuju, zatečeni i zaprepašteni, otac vadi cigaretu i baš jako uvlači lekoviti dim. Znao sam da je to mera moga greha i moje kazne.

Pri ulasku u kuću, pred zoru, ugledam baku na vratima spavaće sobe. Tako je to kod nas bilo, svi jedni druge ispraćamo i dočekujemo.

– Bako, što ne spavaš? – kažem neveselo.

– Čekam da te vidim i da nam pričaš – kaže baka nasmejana.

– Ma, ja sam te, bako, obrukao, pusti... – grlim je lagano.

– Ma nije valjda dotle došlo, zlato moje, to ja ne verujem.

– Jeste, jeste! – prosikta majka. – Vi njega uvek branite i hvalite. E, taj dečko je pravio probleme na ekskurziji.

Već sam se penjao stepeništem kada baka reče da na ekskurziji naprave probleme dobri momci, koji nisu vešti u pravljenju gluposti. Baka je strava.

Jedva sam dočekao da legnem u svoj krevet, da se naspavam i da mi  prestane tutnjava u glavi. Bilo bi super da se sutra probudim i da se pokaže da je sve to bio težak san.

Osim Jelene, zbog koje sam i pravio gluposti. (Ovo objašnjene će se dopasti baki, garant).

PODELITE OVAJ TEKST NA: