детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПУТОВАЊЕ У ВЕЛИКИ ШИРОКИ СВЕТ

Када смо почели да се припремамо за ђачку екскурзију у Италију, нисам слутио да ће убрзо доћи време у коме ће све бити ограничено на невероватан начин и да ће пут у иностранство бити опасан по живот, да код пријатеља и рођака нећемо да звонимо, јер би се они шлогирали и махали рукама да није време за дружење, и, не дај боже, руковање.

Ковид је учинио чуда, тај малиша од вируса прославио се као нико до сада.

Елем, ово је све било пре те светске болести. Уграбили смо последњи тренутак. Сада лепо сећање, за мене „са окусом соли”.

Моја генерација је изгласала шестодневни програм путовања по градовима Италије. Данима смо прикупљали неке потврде и дозволе. Разредни је пропао састављајући нашу документацију, прикупљањем новца, пасоша, разговора са родитељима...

Професори су реаговали да смо попустили у учењу; предлажемо да одлажимо контролне вежбе за време после екскурзије.

Родитељи ми купују дуксеве, веш, као да то нисам имао, кукају како потрошише паре, а троше без везе. Боље да су ми дали за џепарац.

Тако је трајало то лудило, док се не укрцасмо раном зором у бус број 5, фала богу, са одељењем језичког смера. Ми, момци „таленти” са девојкама „језичаркама”. Ту је Јелена коју већ дуже готивим. Зовем је лепа Јелена, она мене Александар од Троје, увек уз широки осмех који ми даје право да се надам.

Моје одељење се сместило на последња седишта на спрату буса из познатог разлога, да нисмо на оку других, посебно разредног старешине. Ранчеви су нам пуни хране, али и кришом угураног алкохола без ароме. Тутњимо кроз братске нам земље Хрватску и Словенију. Никад био у завичају моје баке и месту где се родио ћале. Рекла ми бака да се са аутопута види, са леве стране, велика планина, Петрова гора, е то је њен завичај. Sorry, бако, журимо у Италију, код жабара.

Баш је било све добро. Увече смо стигли у LidodeJezolo. Разместили смо се по собама па извадили клопу. Као за Светог Јована, свега и свачега. Онда Филип рече да су пите страва.

– То је моја бака спремала – похвалим се брже-боље.

– Хајде да зовемо баку – рече Ниџа, већ мало загрејан. Нећкам се, али притиснем број, јавља се бака. Цвркуће. Ниџа узима телефон и каже:

– Бако (она је свима нама бака), ваше бухтле су страва – брже се исправља – дивне, стварно сте мајстор, ево сви Вас опасно поздрављаjу, Петар је пристојан, не брините, ми га чувамо...

Не разумем баш шта бака одговара, знам да нам то бака неће заборавити никад и да је сада потврђена она њена да смо ми момци из добре куће. Ја додајем да ћемо све пажљиво да гледамо и записујемо, та чувена уметничка дела.

Будимо се рано и после доручка крећемо у Венецију.Док се трајектом приближавамо опеваном граду, нестаје поспаност и мамурлук. На тргу море туриста помешаних са голубовима. Ту су примерци свих нација и раса. Осетио сам да бар за тренутак припадам великом свету који постоји и који нам је надохват руке, само седнеш у бус! Нисам могао да одолим, а да направим фотосе Трга и Палате светог Марка, Моста љубави, Дуждеве палате; панораму града на води са торња, селфије ко зна са ким и зашто. Сви смо насмејани, разредни жели да све видимо, важно је то за општу културу.Поштујем то,мајка ми друкала сатима шта да видим, да случајно је преспавам екскурзију.

Тако се догодила чувена Венеција, сутрадан „неодољива Фиренца, град музеј, лепотица на Арну”... Збори наша професорка – Ту су Лаза и Црњански испијали кафу и писали песме; следећи дан кроз Тоскану према Риму. Уместо да гледамо и уживамо у природним лепотама, ми смо полегли по седиштима и спавамо. Будимо се на паузама. Шта рећи осим да смо се боље проводили ноћу него дању. После вечере окупљали смо се по собама, циркали, певали, по нас 20 у соби.

Највише ме је дотакао Рим. Ту сам се баш препустио уживању. Водич нам прича о историји Рима, ми се гуркамо и сећамо нашег профе који нас је сморио са причом о Цезару, лудом Нерону, сину Бруту, Арени, водоводу, колонијама, робовима, катакомбама. Имамо суво знање, само гледамо, сатима на ногама, једемо успут купљене пице.

Морам да запишем да сам лепу Јелену из језичког смера узео за руку и одвео до Фонтане ди Треви да заједно бацимо новчић за почетак наше љубави. Баш сам истински помислио да би волео да ми она буде девојка на дужу стазу. Између млазева водоскока изгледала је онако плавокоса и плавоока нестварно, као Тицијанова мадона.

У Ватикану смо се држали за руке и више гледали по плафонима него по зидовима. Сморени загушљивим ваздухом, изашли смо не марећи за све те таписерије и слике. Мало сам се оправдавао пред њом обећањем да ћемо купити књигу о Ватикану.

Како описати Сијену осим да сам са Јеленом седео на мермерним излизаним степеницама невероватно чудесне катедрале. И Верону памтим више по Јелениним пољупцима него по несрећној Јулији. И све би било на висини да не би оне журке последње вечери. Били смо смештени у неким малим хотелима где је све било забрањено. Ми смо се окупили у соби, певали и циркали, довикивали се кроз прозоре, излазили на ходине.

Мени је било толико мука од дима и пића да сам се понашао тако, као и пајтоси, да је разредни констатовао да ћемо бити кажњени. Уместо да се извињавамо, ми смо га грлили и нудили пићем. Страва. Тек ујутро смо схватили шта се догодило.

Враћали смо се кући ненаспавани, уморни, натанкирани мирисом дима и зноја и зујањем у ушима. Јелена Римљанка је седела поред мене и причала како је мој разредни добар човек и да ће он то искулирати. Уместо на казну, мислим на онај велики трг светог Петра, на Давида од белог мермера, Пиету...

Само кад би знао где сам је видео, на долазак гондолом до чувене цркве у којој је Лаза окајавао своје грехе.

Тад моја вила преда ме грану, лепшег је овај не виде свет... Стихови! Ех, да ове стихове чује бос од одељења талената, опростио би нам све глупости.

Држим руку заспале Јелене и осећам да сам срећан човек, јер сам у Риму освојио срце Јелене из језичког смера.

Али, срећа припада тренутку, рекли су стари скептици. Вратисмо се у вољенио град. Искрцавамо се испред зграде Гимназије, прве српске. При изласку из аутобуса мојим насмејаним родитељима разредни је нешто дискретно саопштавао у лице. Гледао сам са стране сцену у којој се моја мајка и ћале смањују, затечени и запрепаштени, отац вади цигарету и баш јако увлачи лековити дим. Знао сам да је то мера мога греха и моје казне.

При уласку у кућу, пред зору, угледам баку на вратима спаваће собе. Тако је то код нас било, сви једни друге испраћамо и дочекујемо.

– Бако, што не спаваш? – кажем невесело.

– Чекам да те видим и да нам причаш – каже бака насмејана.

– Ма, ја сам те, бако, обрукао, пусти... – грлим је лагано.

– Ма није ваљда дотле дошло, злато моје, то ја не верујем.

– Јесте, јесте! – просикта мајка. – Ви њега увек браните и хвалите. Е, тај дечко је правио проблеме на екскурзији.

Већ сам се пењао степеништем када бака рече да на екскурзији направе проблеме добри момци, који нису вешти у прављењу глупости. Бака је страва.

Једва сам дочекао да легнем у свој кревет, да се наспавам и да ми  престане тутњава у глави. Било би супер да се сутра пробудим и да се покаже да је све то био тежак сан.

Осим Јелене, због које сам и правио глупости. (Ово објашњене ће се допасти баки, гарант).

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: