|
|
|
ESEJ O DOSEGNUTOJ KRAJNOSTI  | Saša Miljković | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Esej o dosegnutoj krajnosti Sutra počinje Noć knjiga.Mada, kad malo bolje razmislim, domaćoj literaturi je davno pao mrak.Proći će i Noć knjiga. Knjige su dobre i korisne. Svaka nepročitana ima svoju ličnu kliničku smrt i priželjkuje nekakvu reinkarnaciju i zadovoljenje pravde. Neke pogoduju za ubijanje komaraca i muva tokom letnjih žega. Druge, pak, obiluju epohalnim budalaštinama pojedinih, nazovi autora. Njihovom bezopasnošću, ali i bezvrednošću, istovremeno, ovi bivaju preporučeni kao podobni i rado viđeni ambasadori u ustanovama kulture. Honorarima potvrđen nivo, nagrađivani, logično, priznati i poznati. Viralnost koja sama po sebi odiše svežinom i prijatnošću koja godi. Ako kroz apsurd provučemo priču, žito su već razneli miševi, ali slame svakako ima. Reklo bi se, da uprkos iznesenim činjenicama, najveći broj pojedinaca je oran da zasuče rukave i razradi, kroz ekspanziju prenese poznatu i već viđenu doktrinu - mlaćenje prazne slame. Da je podigne na pristojan nivo, kako bi konzumenti osetili potpunu magiju drugačijeg spektra. Knjige su dobre i kao estetski detalj pri popunjavanju pojedinih sobnih elemenata u stanovima malograđana, osigurati sebe od opaski zluradih. Sajam je jednako dobar praznik pisane reči, izdavači traže i nalaze načine da prodaju čak i manje vredne naslove. Katapultirati polovičan učinak, prosto je izazovno! Autori se raduju bogaćenju firmi koje u njihovo ime zastupaju kulturu. A kulture, obrni-okreni, nekako nema. Bar ne u priželjkivanoj količini i kvalitetu koji garantuje hedonistički užitak šačici koja bi apetite zadovoljavala i drugačijim estetskim oblicima, normama. Jedan broj primeraka prodatih u danima pred nama, uprkos svemu, biće ipak pročitan. Puno je prašine koja bi da prekrije bedu i sramotu društva koje eksplicitno tone u hipokriziju, zadovoljavajući se komforom koji garantuje okvir primarnog i trivijalnog, odbacijući i odričući se suvišnog, nepotrebnog. Knjige će delom primiti stradanje na sebe, prihvatanjem količine prašine na sopstvena pleća. Šta će se desiti sa ostatkom prašine i nedostatkom potrebe da se o kulturi malo više vodi računa, detaljnije sa odabranim lekarom. Latentna snaga pisane reči uokvirena perfidnim celofanom koji prikriva nedostatak suštine, mameći pristojnom ilustracijom prosečnog konzumenta koga je već nagrizla klica patetike. Na kraju svega, knjiga vredi jedino onda kada za nju neko uzme novac ili, možda autor sve naopako i pogrešno vidi?!
|
