|
|
|
ЕСЕЈ О ДОСЕГНУТОЈ КРАЈНОСТИ  | Саша Миљковић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Есеј о досегнутој крајности Сутра почиње Ноћ књига.Мада, кад мало боље размислим, домаћој литератури је давно пао мрак.Проћи ће и Ноћ књига. Књиге су добре и корисне. Свака непрочитана има своју личну клиничку смрт и прижељкује некакву реинкарнацију и задовољење правде. Неке погодују за убијање комараца и мува током летњих жега. Друге, пак, обилују епохалним будалаштинама појединих, назови аутора. Њиховом безопасношћу, али и безвредношћу, истовремено, ови бивају препоручени као подобни и радо виђени амбасадори у установама културе. Хонорарима потврђен ниво, награђивани, логично, признати и познати. Виралност која сама по себи одише свежином и пријатношћу која годи. Ако кроз апсурд провучемо причу, жито су већ разнели мишеви, али сламе свакако има. Рекло би се, да упркос изнесеним чињеницама, највећи број појединаца је оран да засуче рукаве и разради, кроз експанзију пренесе познату и већ виђену доктрину - млаћење празне сламе. Да је подигне на пристојан ниво, како би конзументи осетили потпуну магију другачијег спектра. Књиге су добре и као естетски детаљ при попуњавању појединих собних елемената у становима малограђана, осигурати себе од опаски злурадих. Сајам је једнако добар празник писане речи, издавачи траже и налазе начине да продају чак и мање вредне наслове. Катапултирати половичан учинак, просто је изазовно! Аутори се радују богаћењу фирми које у њихово име заступају културу. А културе, обрни-окрени, некако нема. Бар не у прижељкиваној количини и квалитету који гарантује хедонистички ужитак шачици која би апетите задовољавала и другачијим естетским облицима, нормама. Један број примерака продатих у данима пред нама, упркос свему, биће ипак прочитан. Пуно је прашине која би да прекрије беду и срамоту друштва које експлицитно тоне у хипокризију, задовољавајући се комфором који гарантује оквир примарног и тривијалног, одбацијући и одричући се сувишног, непотребног. Књиге ће делом примити страдање на себе, прихватањем количине прашине на сопствена плећа. Шта ће се десити са остатком прашине и недостатком потребе да се о култури мало више води рачуна, детаљније са одабраним лекаром. Латентна снага писане речи уоквирена перфидним целофаном који прикрива недостатак суштине, мамећи пристојном илустрацијом просечног конзумента кога је већ нагризла клица патетике. На крају свега, књига вреди једино онда када за њу неко узме новац или, можда аутор све наопако и погрешно види?!
|
