detalj slike: KRK Art dizajn-ilij@saula.art

Bliskost – nit koja vezuje duše

Ilija Šaula

Bliskost među ljudima nije puki susret tela i reči,  već nežna mreža koja povezuje unutarnje svetove, neraskidiva nit koja vezuje duše u jednu celinu. U vrtlogu savremenog doba, gde su trenuci rasuti poput igrački nestašne dece, gde su pogledi zaklonjeni svetlom monitora telefona ili nekog drugog elektronskog uređaja, moramo iznova navikavati se na bliskost – dodirom srca.

Bliskost počinje iskrenošću, otvaranjem vrata samom sebi i drugima. Ne u pukoj komunikaciji, već u deljenju suštine, u prepoznavanju bića iza reči. Postoji posebna vrsta tišine među ljudima koji se razumeju bez potrebe za objašnjenjem, tišina koja ne guši, već grli.

Ali bliskost nije samo trenutan bljesak spoznaje, već i plamen koji se održava pažnjom. Takva bliskost cveta kroz zajedničke trenutke, rukom pod ruku kroz šetnje pod mesečinom, rukom u ruci kroz smeh pomešan sa zvukom vetra. U njenoj srži leži nesebičnost – biti tu kada tišina postane preteška, kad su reči nemoćne, a srce traži oslonac.

Postoje oni koji lutaju, tražeći bliskost u daljinama, a ne shvataju da ona ne zavisi od prostora, već od ritma duše. Jer bliskost ne počiva samo na blizini tela, već na prepoznavanju istine u drugome.

Možda su reči premalo da obuhvate suštinu bliskosti, ali ako postoji nešto što može da joj priđe najbliže, to je osećaj pripadnosti, znanje da negde postoji ruka koja će nam biti pružena ako padnemo, pogled koji neće skrenuti čak i kad nestane svetlosti.

Bliskost – svetlost u teškim vremenima

Kad se nad horizontom nadviju tamni oblaci nevolje, kad zemlja pod nogama zadrhti, a nada se stisne u najsitniji plamičak, bliskost među ljudima postaje svetionik, jedini pravi putokaz kroz nesigurnost. Ona, u tom trenutku, nije samo uteha, bliskost je sidro, nežni glas koji nas doziva iz mraka, podsećajući nas da, bez obzira na nemir u prostoru, nismo sami.

U vremenima blagostanja, ona je tiha, gotovo neprimetna; prisutna u osmehu prijatelja, u spontanim dodirima koji govore više od reči. Ali u trenucima nevolje, ona postaje suštinska, piše sudbine naroda, spašava i preobražava svet.

Setimo se ratova, izgnanstva, porobljavanja, kada su ljudi, umesto da beže jedni od drugih, stajali rame uz rame, pružajući ruke u momentima u kojima se čini da je sve izgubljeno. Setimo se porodica koje su u trenucima gladi delile poslednju koricu hleba, razumevajući nepisano pravilo univerzuma, da ništa nema vrednost ako nije podeljeno sa drugima.

Ali najdublju vezu među ljudima ne gradi strah. Ljubav je ta koja vezuje niti postojanja, utkiva sigurnost u svakodnevicu i čini da život ne bude samo niz prolaznih trenutaka, već skladna pesma srca. Ljubav je nežan šapat na ivici sna, ruka koja ne pušta čak ni kada oluja preti da  odnese.

Bliskost nije puka potreba; ona je suština postojanja. Ako se ljudi zbliže tek u nesreći, ostaje gorak ukus izgubljenog vremena, zato je potrebno da se bliskost gradi dok je svet još obasjan suncem, jer kad padne mrak, ona će biti jedino svetlo koje nas vodi kući.

U svetu koji ubrzano zaboravlja vrednost dodira, u vremenima kada se ljubav često meri daljinom i brzinom poruka, treba zastati i oslušnuti tišinu između reči, jer upravo u toj tišini prebiva ono što nas čini ljudima.

Bliskost nije trenutak; ona je trajanje utkano u svaki  pogled, svaki osmeh, svaku misao koja počiva u nežnosti drugog bića. 

Ne razmišljajte o bliskosti samo u momentu rastanaka, usvojite je kao neminovnost.

PODELITE OVAJ TEKST NA: