детаљ слике: КРК Арт дизајн-ilij@saula.art

Блискост – нит која везује душе

Илија Шаула

Блискост међу људима није пуки сусрет тела и речи,  већ нежна мрежа која повезује унутарње светове, нераскидива нит која везује душе у једну целину. У вртлогу савременог доба, где су тренуци расути попут играчки несташне деце, где су погледи заклоњени светлом монитора телефона или неког другог електронског уређаја, морамо изнова навикавати се на блискост – додиром срца.

Блискост почиње искреношћу, отварањем врата самом себи и другима. Не у пукој комуникацији, већ у дељењу суштине, у препознавању бића иза речи. Постоји посебна врста тишине међу људима који се разумеју без потребе за објашњењем, тишина која не гуши, већ грли.

Али блискост није само тренутан бљесак спознаје, већ и пламен који се одржава пажњом. Таква блискост цвета кроз заједничке тренутке, руком под руку кроз шетње под месечином, руком у руци кроз смех помешан са звуком ветра. У њеној сржи лежи несебичност – бити ту када тишина постане претешка, кад су речи немоћне, а срце тражи ослонац.

Постоје они који лутају, тражећи блискост у даљинама, а не схватају да она не зависи од простора, већ од ритма душе. Јер блискост не почива само на близини тела, већ на препознавању истине у другоме.

Можда су речи премало да обухвате суштину блискости, али ако постоји нешто што може да јој приђе најближе, то је осећај припадности, знање да негде постоји рука која ће нам бити пружена ако паднемо, поглед који неће скренути чак и кад нестане светлости.

Блискост – светлост у тешким временима

Кад се над хоризонтом надвију тамни облаци невоље, кад земља под ногама задрхти, а нада се стисне у најситнији пламичак, блискост међу људима постаје светионик, једини прави путоказ кроз несигурност. Она, у том тренутку, није само утеха, блискост је сидро, нежни глас који нас дозива из мрака, подсећајући нас да, без обзира на немир у простору, нисмо сами.

У временима благостања, она је тиха, готово неприметна; присутна у осмеху пријатеља, у спонтаним додирима који говоре више од речи. Али у тренуцима невоље, она постаје суштинска, пише судбине народа, спашава и преображава свет.

Сетимо се ратова, изгнанства, поробљавања, када су људи, уместо да беже једни од других, стајали раме уз раме, пружајући руке у моментима у којима се чини да је све изгубљено. Сетимо се породица које су у тренуцима глади делиле последњу корицу хлеба, разумевајући неписано правило универзума, да ништа нема вредност ако није подељено са другима.

Али најдубљу везу међу људима не гради страх. Љубав је та која везује нити постојања, уткива сигурност у свакодневицу и чини да живот не буде само низ пролазних тренутака, већ складна песма срца. Љубав је нежан шапат на ивици сна, рука која не пушта чак ни када олуја прети да  однесе.

Блискост није пука потреба; она је суштина постојања. Ако се људи зближе тек у несрећи, остаје горак укус изгубљеног времена, зато је потребно да се блискост гради док је свет још обасјан сунцем, јер кад падне мрак, она ће бити једино светло које нас води кући.

У свету који убрзано заборавља вредност додира, у временима када се љубав често мери даљином и брзином порука, треба застати и ослушнути тишину између речи, јер управо у тој тишини пребива оно што нас чини људима.

Блискост није тренутак; она је трајање уткано у сваки  поглед, сваки осмех, сваку мисао која почива у нежности другог бића. 

Не размишљајте о блискости само у моменту растанака, усвојите је као неминовност.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: