detalj slike: KRK Art dizajn

REČ - BREME ILI KRILO ČOVEKOVO 

              Čovek drži u rukama knjigu neuglednih korica i okreće je. Razmišlja. Priseća se časa dok još nije bila otvorena i pita se da li bi bio ista osoba da je nije pročitao. Vrti glavom kao da sumnja, istovremeno dajući samome sebi odgovor. Preporuka prethodnog čitaoca i njegovo doturanje anatemisane knjige ,,ispod žita“, čoveku su dali potpuno čitalačko zadovoljenje ali ga podsetili i na bol koji u njegovim nutrinama oduvek postoji jer ga je po nekoj nerazumljivoj inerciji dobio u nasleđe, nepitam ga poneo u svom genotipu; sada se na sve to samo podsetio, kao da je ozledio đavolski teško zaceljivu ranu.

             Radilo se o zabranjenom žitiju nekog nepoznatog srednjovekovnog kaluđera. Priča o Raškoj kaluđerovog vremena, nešto drugačija nego što je beleži zvanična istorija, borbe za vlast i opstanak države, sirovost i surovost osvajačkih ali i samog raškog naroda, ophrvali su čoveka-čitaoca utiskom nepromenljivog sudbinskog koda kao da je reč o nekakvom egzistencijalnom prokletstvu paraboličnom mnogim prošlim pa i čitaočevom, bajagi, modernom, civilizacijski veoma naprednom vremenu. Čovek je prepoznao nadljudski napor u prevazilaženju svega navedenog. A najviše ga je dirnulo pitanje o kaluđerovoj vidovitosti u  naumu da po svaku cenu svojim beleškama obezbedi život u nekoj inteligentnijoj budućnosti, kada će njegovi spisi biti važna svedočenja i naravoučenija, kada će imati svoju pravu svrhu i tumačenja. Tužni kaluđer, opterećen patnjom svuda oko sebe i odgovornošću usamljenog intelektualnog bića u mraku svoga vremena, samo jedno nije želeo iako ga je nehotice predvideo a to je da se, vekovima posle – ništa neće promeniti... Čovek je zamišljao kaluđerovo asketsko lice i mršavo a žilavo telo iskušano postom, očvrslo meditacijom. Video ga je nadvijenog nad svećom voštanicom kako u njenom plamenu i kapajućem vosku prekaljuje snagu svoje volje, otire fizičko u sebi, sve svetovne bolove, trudove i radosti; dovija se kako da osigura dalji život svome delu, naslućujući njegovu važnost zbog događaja koje opisuje, zbog likova koje može istorijski da iskompromituje, zbog lutajućeg i vapajućeg naroda čije ga stradanje strahovito peče; brine kome da zavešta spise nepoverljiv i prema zidovima monaške ćelije, pocepan po duševnim šavovima, u raskolu sa samim sobom zbog onoga što mora da čini i onog što bi želeo; svestan neprikosnovenosti pera u svojoj ruci, razlučivao je teško i duboko, iscrpljivao se u odmeravanju snaga sa silom prejake reči čašću čoveka koji je sebi zadao vrlo visok cilj; sferi toga cilja, podredio je sva svoja fizička i duhovna saznanja, svoje impresije, nadanja; ni vlastitog imena sebi nije uzeo u zaslugu, stideći se slave kojoj streme nepročišćeni od sujete i svakovrsne gladi; ni ćivot mu se skromni ne zna; sva svoja nematerijalizovana čeda metamorfovao je kroz pisane redove prozrevajući mamac vremena, uplovljavajući u budućnost kroz kapiju svetova vremeplovom svoga žitija; neprocenjivi crnorizac, sa svakom ćelijom mukom postignute vere u nedrima, živevši prošlost, zapravo je živeo budućnost, znajući pre svih nas da ,,... ništa ne izdaje čoveka kao pamćenje i ništa ne vara kao reč, samo ono što je zapisano ostaje.“ ( I. Andrić)

              Čoveka-čitaoca  je uporno tištio onaj bol. Knjiga u rukama uverila ga je koliko reči mogu biti bremenite. Izreći ih ili ne izreći, suštastveno je pitanje koliko i hamletovsko  ,,biti ili ne biti“ jer su, pri tom, i u neraskidivoj vezi. Samo biti a ništa ne reći, ravno je nebivanju, vegetiranju bez repera samosvesti, gde ne postoji onaj uravnotežujući antipod, nikako nebitan u karakterizaciji nečije ličnosti. Ako  se preskoči prozaičan, svakodnevni govor sveden na upotrebnu vrednost, dolazi se na nivo gde reč poseduje moć, oštrinu, sofisticiranost te veštaku može, još kako, služiti kao oruđe ili oružje a kako će je upotrebiti, odlučiće samo njegova savest. Ali će taj vešti esnaflija svoju reč prvo birati, dugo je cepeći iz sirove nadošle misli, valjaće je, klesati, brusiti, sagledavati sa svih strana ispitujući joj punoću i čistoću porekla, glancati je do savršenstva, pobrinuvši se unapred da ona zablista u svem sjaju uloženog majstorstva... Dok će neka druga, laka reč, poput loptice izletele iz mašine za izbacivanje istih, proleteti sa svojim ubrzanjem i pasti na gomilu izrečenih sličnog porekla i (ne)važnosti, ne brinući o brzini, količini, svrsi, težini (pro)padanja. Tako predodređeno trošna, ne košta davaoca truda, niti ga može vezati za sebe svojom poroznošću – njena je sudbina da traje kao mehur od sapunice. Eventualni, usputni poen pre pada, igrom slučaja, njena je jedina misija, kao u opisu prirode kratkoživećih spermatozoida. No, ne znači da, iako sama nalik na kolateralnu štetu, na može da je izazove svojom bezazlenošću – njena bezvrednost upravo je njena jedina snaga naspram onoga ko, naivno potcenjujući svu tu pežorativu,  ne skriva svoju Ahilovu petu pred njom.

          Ali, klasirati reči samo po tipovima i računati da ih je na taj način lako birati u svakodnevnoj konzumaciji, u najmanju ruku je usko gledanje. Njena uloga u proširivanju globalnog, univerzalnog, sve više i sve češće isključuje legitimnost ličnog. Njeno mikro-stanište, njeno poreklo, biva progutano pelikanskom gušom medijskog imperijalizma i ona se menja, primorana na metamorfozu jer uči da bude varljiva i neuračunljiva. Ume da bude kao ptica na žici spremna da prhne a ipak to ne učini iz pukog prkosa prema rigidnom prostranstvu, znajući da sama sebi bira kurs leta (zakon jačeg u ovom slučaju trpi samo direktnu zamenu teza). Ona ume da služi a u biti da porobljava, čineći da se doživotno sužanjstvo presvlači u srećno neznanje. Ona, reč, zanosna je kao najlepša, nasmejana žena što pleše u raskošnom ambijentu da bi se pretvorila i imaginarnu nakazu iskrivljenu u paviljonu javnog mnjenja, izvedena pred porotu konkavnih ogledala. I komotna je, tako kameleonski prilagodljiva formi, formaciji, redosledu pa i opstruiranju sebe same kada postaje višeznačna i kada se njenom korenu gubi svaki trag. Ona je, tek tada, supervizor novostvorenog verbalnog društva, nezasita u eksponiranju brzine i poentiranja. U virtuelnom svetu grabežljivaca za novcem, samo ovakva reč s krilcima, obučena u odelce suvoparne informacije i apsolutno instant za jednokratnu upotrebu, predstavlja traženi apoen komunikacije... Na konstataciju da je za sve kriv milenijumski korak civilizacije, uredno akreditovani androidi biznisa samo će slegnuti ramenima. Retki trbuhozborac, nerado probuđen kraj cirkusa pred likvidacijom, možda bi razočarano pitao: ,,A šta ćemo s rečima što se još dave po dubinama?“

            One se kriju – te reči iz neistraženih kratera i krateža. Stide se što u sebi nose zapaljivu emociju, boje se da bi, otkrivene, samosagorele u talogu sopstvenoga nemlja. Plaše se urođene piromantije, te se zapretavaju i zaključavaju u nekim krletkama po ćoškovima duše. Tamo teško čame, čineći se bešumnima i nepostojećima. Međutim, strasne su i gušoboljne. Njihov zapaljivi potencijal kuca kao aktivirani satni mehanizam eksploziva. Nakon eksplozije, one se nanovo personifikuju u tišinu ali ovoga puta – u tišinu pustoši i bola. Zavese nisu dizane, krletke nisu vetrene, nije bilo govora – o govoru... Nije bilo eliksira, tog napitka za potkrepljenje bliskosti među bićima, kao kolomast u sinhronom okretanju zupčanika. Nije upotrebljen univerzalni ključ za otvaranje svakakvih i svačijih vratanaca. A mogli bi se otvoriti blindirani trezori, skinuti loše prevlake, plesan otuđenih duša... One su se samooćutale, te duboko sahranjene reči, i propustile priliku objedinjenja, otkravljenja, okrepljenja, ovaploćenja i lepote. Lišile su sebe lepote iako je ona metafizička i bezuslovna, ne traži bilo kakvu zamenu teza za protiv-uslugu. Lišile su sebe rađanja a svog donora i jednog i drugog...

          Čovek se uspravlja, tako rađajući ili oćutkujući svoju reč, u nameri da što duže ostane, kada ustane, dostojanstveno uspravan u tom nadmetanju. Onaj koji je odabran za lovca, traži kapitalne reči, merka ih, vreba ih, pasionirano i strpljivo. Kao u transu, lovac i plen se nadmudruju – plen – lučeći najjače doze svoje amorfnosti, lovac – oštreći čiodu svoga pera gde će ,,plen“ završiti kao još jedan materijalizovani dokaz lovčeve superiornosti u iscrpljujućem nadmetanju. I tako neprestano od kako su pioniri zanata zamrzli prve reči u znakovima, do današnjih dana – do onih pomenutih virtuoza. Oni drže ritam u ludom plesu s rečima, do kraja igre; isceđenu životnu esenciju pretaču mendozom naracije i svojom imaginacijom, daju joj novi život po svojoj volji; kao nepregledno i neugledno platno kaki boje, oslikavaju fabulu gradacijom, hiperboličnim valerima dočaravajući paletu konačne katarze namenjene čitaocu; oni dovode u opasnost i sopstvenu realnost napumpavajući dirižabl paralelnog do granica rasprskavanja ali ga uspešno prizemljuju čineći utisak nepatvorenog avanturističkog doživljaja; sa fluida, oni supersonično mogu preći na čvršću građu i sazidati neverovatne mostove nad provalijama i rekama, volšebno gradeći rebro po rebro... do trena kada put biva izvestan za prolaz iz beznađa.

           Čovek-čitalac je još uvek držao onu knjigu, pomerao je momenat njenog odlaganja na policu. Mnogo puta je odlazio na ovakva ,,putovanja“ i nije se radovao što se vratio, nikada se nije radovao. Ipak, osetio je zadovoljstvo od same spoznaje što ima mogućnost da putuje sa knjigama kroz vreme i svetove. Setio se kako se knjige strasno upinju da razumevanjem, čineći ga objašnjivim, pojednostavljenim i krajnje logičnim, potpomognu uspon i razvoj razumevanja u najširem smislu. Setio se oborivih predrasuda koliko god da su se granale i korenile u svom starenju. Da, klimnuo je glavom čovek, knjiga je vrhovna eminencija sa pravom da preinači kaznu grešniku, po ključu već osuđenog od suda katatoničnog javnog inženjeringa. Uobličava naizgled rasplinjene pojmove i dovodi ih u vezu sa realnim životom, čineći da jednostavnost dobije neku dublju dimenziju. Čini da obično, malo, u ljušturi anonimnosti nauči o podesnosti prirodnih štitova, ako služe zadatoj ulozi a ta je da čuva unutrašnju živost ma koliko da je izvorno neartikulisana; ona artikuliše i tu unutrašnjost, isisava posebnost do zanosnosti, lagano rasturajući skelet paganskog, kost po kost. Pod njenim prosvetiteljskim pokroviteljstvom, fundamentalna svest olistava samopouzdanjem od spoznaje da je čovek utoliko ,,čovekolik“ koliko ga krasi njegova reč u sprezi sa manje ili više uspelim činom uspravljanja.

        Sa osećanjem kao da je nosio veliko breme tereta, ali kao da je sa tim bremenom dugo, iscrpljujuće i leteo, čovek-čitalac je pažljivo birao mesto na polici, pomilovao po koricama i ritualnom posvećenošću odložio pročitanu knjigu.

PODELITE OVAJ TEKST NA: