детаљ слике: КРК Арт дизајн

РЕЧ - БРЕМЕ ИЛИ КРИЛО ЧОВЕКОВО 

              Човек држи у рукама књигу неугледних корица и окреће је. Размишља. Присећа се часа док још није била отворена и пита се да ли би био иста особа да је није прочитао. Врти главом као да сумња, истовремено дајући самоме себи одговор. Препорука претходног читаоца и његово дотурање анатемисане књиге ,,испод жита“, човеку су дали потпуно читалачко задовољење али га подсетили и на бол који у његовим нутринама одувек постоји јер га је по некој неразумљивој инерцији добио у наслеђе, непитам га понео у свом генотипу; сада се на све то само подсетио, као да је озледио ђаволски тешко зацељиву рану.

             Радило се о забрањеном житију неког непознатог средњовековног калуђера. Прича о Рашкој калуђеровог времена, нешто другачија него што је бележи званична историја, борбе за власт и опстанак државе, сировост и суровост освајачких али и самог рашког народа, опхрвали су човека-читаоца утиском непроменљивог судбинског кода као да је реч о некаквом егзистенцијалном проклетству параболичном многим прошлим па и читаочевом, бајаги, модерном, цивилизацијски веома напредном времену. Човек је препознао надљудски напор у превазилажењу свега наведеног. А највише га је дирнуло питање о калуђеровој видовитости у  науму да по сваку цену својим белешкама обезбеди живот у некој интелигентнијој будућности, када ће његови списи бити важна сведочења и наравоученија, када ће имати своју праву сврху и тумачења. Тужни калуђер, оптерећен патњом свуда око себе и одговорношћу усамљеног интелектуалног бића у мраку свога времена, само једно није желео иако га је нехотице предвидео а то је да се, вековима после – ништа неће променити... Човек је замишљао калуђерово аскетско лице и мршаво а жилаво тело искушано постом, очврсло медитацијом. Видео га је надвијеног над свећом воштаницом како у њеном пламену и капајућем воску прекаљује снагу своје воље, отире физичко у себи, све световне болове, трудове и радости; довија се како да осигура даљи живот своме делу, наслућујући његову важност због догађаја које описује, због ликова које може историјски да искомпромитује, због лутајућег и вапајућег народа чије га страдање страховито пече; брине коме да завешта списе неповерљив и према зидовима монашке ћелије, поцепан по душевним шавовима, у расколу са самим собом због онога што мора да чини и оног што би желео; свестан неприкосновености пера у својој руци, разлучивао је тешко и дубоко, исцрпљивао се у одмеравању снага са силом прејаке речи чашћу човека који је себи задао врло висок циљ; сфери тога циља, подредио је сва своја физичка и духовна сазнања, своје импресије, надања; ни властитог имена себи није узео у заслугу, стидећи се славе којој стреме непрочишћени од сујете и сваковрсне глади; ни ћивот му се скромни не зна; сва своја нематеријализована чеда метаморфовао је кроз писане редове прозревајући мамац времена, упловљавајући у будућност кроз капију светова времепловом свога житија; непроцењиви црноризац, са сваком ћелијом муком постигнуте вере у недрима, живевши прошлост, заправо је живео будућност, знајући пре свих нас да ,,... ништа не издаје човека као памћење и ништа не вара као реч, само оно што је записано остаје.“ ( И. Андрић)

              Човека-читаоца  је упорно тиштио онај бол. Књига у рукама уверила га је колико речи могу бити бремените. Изрећи их или не изрећи, суштаствено је питање колико и хамлетовско  ,,бити или не бити“ јер су, при том, и у нераскидивој вези. Само бити а ништа не рећи, равно је небивању, вегетирању без репера самосвести, где не постоји онај уравнотежујући антипод, никако небитан у карактеризацији нечије личности. Ако  се прескочи прозаичан, свакодневни говор сведен на употребну вредност, долази се на ниво где реч поседује моћ, оштрину, софистицираност те вештаку може, још како, служити као оруђе или оружје а како ће је употребити, одлучиће само његова савест. Али ће тај вешти еснафлија своју реч прво бирати, дуго је цепећи из сирове надошле мисли, ваљаће је, клесати, брусити, сагледавати са свих страна испитујући јој пуноћу и чистоћу порекла, гланцати је до савршенства, побринувши се унапред да она заблиста у свем сјају уложеног мајсторства... Док ће нека друга, лака реч, попут лоптице излетеле из машине за избацивање истих, пролетети са својим убрзањем и пасти на гомилу изречених сличног порекла и (не)важности, не бринући о брзини, количини, сврси, тежини (про)падања. Тако предодређено трошна, не кошта даваоца труда, нити га може везати за себе својом порозношћу – њена је судбина да траје као мехур од сапунице. Евентуални, успутни поен пре пада, игром случаја, њена је једина мисија, као у опису природе краткоживећих сперматозоида. Но, не значи да, иако сама налик на колатералну штету, на може да је изазове својом безазленошћу – њена безвредност управо је њена једина снага наспрам онога ко, наивно потцењујући сву ту пежоративу,  не скрива своју Ахилову пету пред њом.

          Али, класирати речи само по типовима и рачунати да их је на тај начин лако бирати у свакодневној конзумацији, у најмању руку је уско гледање. Њена улога у проширивању глобалног, универзалног, све више и све чешће искључује легитимност личног. Њено микро-станиште, њено порекло, бива прогутано пеликанском гушом медијског империјализма и она се мења, приморана на метаморфозу јер учи да буде варљива и неурачунљива. Уме да буде као птица на жици спремна да прхне а ипак то не учини из пуког пркоса према ригидном пространству, знајући да сама себи бира курс лета (закон јачег у овом случају трпи само директну замену теза). Она уме да служи а у бити да поробљава, чинећи да се доживотно сужањство пресвлачи у срећно незнање. Она, реч, заносна је као најлепша, насмејана жена што плеше у раскошном амбијенту да би се претворила и имагинарну наказу искривљену у павиљону јавног мњења, изведена пред пороту конкавних огледала. И комотна је, тако камелеонски прилагодљива форми, формацији, редоследу па и опструирању себе саме када постаје вишезначна и када се њеном корену губи сваки траг. Она је, тек тада, супервизор новоствореног вербалног друштва, незасита у експонирању брзине и поентирања. У виртуелном свету грабежљиваца за новцем, само оваква реч с крилцима, обучена у оделце сувопарне информације и апсолутно инстант за једнократну употребу, представља тражени апоен комуникације... На констатацију да је за све крив миленијумски корак цивилизације, уредно акредитовани андроиди бизниса само ће слегнути раменима. Ретки трбухозборац, нерадо пробуђен крај циркуса пред ликвидацијом, можда би разочарано питао: ,,А шта ћемо с речима што се још даве по дубинама?“

            Оне се крију – те речи из неистражених кратера и кратежа. Стиде се што у себи носе запаљиву емоцију, боје се да би, откривене, самосагореле у талогу сопственога немља. Плаше се урођене пиромантије, те се запретавају и закључавају у неким крлеткама по ћошковима душе. Тамо тешко чаме, чинећи се бешумнима и непостојећима. Међутим, страсне су и гушобољне. Њихов запаљиви потенцијал куца као активирани сатни механизам експлозива. Након експлозије, оне се наново персонификују у тишину али овога пута – у тишину пустоши и бола. Завесе нису дизане, крлетке нису ветрене, није било говора – о говору... Није било еликсира, тог напитка за поткрепљење блискости међу бићима, као коломаст у синхроном окретању зупчаника. Није употребљен универзални кључ за отварање свакаквих и свачијих вратанаца. А могли би се отворити блиндирани трезори, скинути лоше превлаке, плесан отуђених душа... Оне су се самооћутале, те дубоко сахрањене речи, и пропустиле прилику обједињења, открављења, окрепљења, оваплоћења и лепоте. Лишиле су себе лепоте иако је она метафизичка и безусловна, не тражи било какву замену теза за против-услугу. Лишиле су себе рађања а свог донора и једног и другог...

          Човек се усправља, тако рађајући или оћуткујући своју реч, у намери да што дуже остане, када устане, достојанствено усправан у том надметању. Онај који је одабран за ловца, тражи капиталне речи, мерка их, вреба их, пасионирано и стрпљиво. Као у трансу, ловац и плен се надмудрују – плен – лучећи најјаче дозе своје аморфности, ловац – оштрећи чиоду свога пера где ће ,,плен“ завршити као још један материјализовани доказ ловчеве супериорности у исцрпљујућем надметању. И тако непрестано од како су пионири заната замрзли прве речи у знаковима, до данашњих дана – до оних поменутих виртуоза. Они држе ритам у лудом плесу с речима, до краја игре; исцеђену животну есенцију претачу мендозом нарације и својом имагинацијом, дају јој нови живот по својој вољи; као непрегледно и неугледно платно каки боје, осликавају фабулу градацијом, хиперболичним валерима дочаравајући палету коначне катарзе намењене читаоцу; они доводе у опасност и сопствену реалност напумпавајући дирижабл паралелног до граница распрскавања али га успешно приземљују чинећи утисак непатвореног авантуристичког доживљаја; са флуида, они суперсонично могу прећи на чвршћу грађу и сазидати невероватне мостове над провалијама и рекама, волшебно градећи ребро по ребро... до трена када пут бива известан за пролаз из безнађа.

           Човек-читалац је још увек држао ону књигу, померао је моменат њеног одлагања на полицу. Много пута је одлазио на оваква ,,путовања“ и није се радовао што се вратио, никада се није радовао. Ипак, осетио је задовољство од саме спознаје што има могућност да путује са књигама кроз време и светове. Сетио се како се књиге страсно упињу да разумевањем, чинећи га објашњивим, поједностављеним и крајње логичним, потпомогну успон и развој разумевања у најширем смислу. Сетио се оборивих предрасуда колико год да су се гранале и корениле у свом старењу. Да, климнуо је главом човек, књига је врховна еминенција са правом да преиначи казну грешнику, по кључу већ осуђеног од суда кататоничног јавног инжењеринга. Уобличава наизглед расплињене појмове и доводи их у везу са реалним животом, чинећи да једноставност добије неку дубљу димензију. Чини да обично, мало, у љуштури анонимности научи о подесности природних штитова, ако служе задатој улози а та је да чува унутрашњу живост ма колико да је изворно неартикулисана; она артикулише и ту унутрашњост, исисава посебност до заносности, лагано растурајући скелет паганског, кост по кост. Под њеним просветитељским покровитељством, фундаментална свест олистава самопоуздањем од спознаје да је човек утолико ,,човеколик“ колико га краси његова реч у спрези са мање или више успелим чином усправљања.

        Са осећањем као да је носио велико бреме терета, али као да је са тим бременом дуго, исцрпљујуће и летео, човек-читалац је пажљиво бирао место на полици, помиловао по корицама и ритуалном посвећеношћу одложио прочитану књигу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: