detalj slike: KRK Art dizajn

ZGODE S KNjIGAMA 

I

Već smo bili poodrasli. Mlađa mi sestra Nada išla je u ekonomsku školu. Kada bi savladavala neku lekciju, ona bi glasno čitala. Što teže gradivo, ona glasnije.

„Seko, u sebi čitaj.“

„Ne ide.“

„Razmišljaj o tome šta čitaš, pa će ići.“

„Ne ide. Moram naglas.“

„Tako ćeš samo izgubiti glas.“

„Ako ću.“

I tako je to trajalo. Već je bila u trećem razredu kad se ovo desilo. U sobu uđe majka. Bio sam na drugom krevetu. Do tada je majka bila u kuhinji, spremala ručak. Čim je ušla, istrže knjigu iz ruku Nadi. Prodrmusa njome. Iz knjige na patos pade ljubavni roman.

„Kad je ljubavni roman, možeš u sebi, a trgovačko pravo ne možeš! Moraš da se dernjaš!“

Prozrela ju je. Tada se na nju izvikala kao nikad. Nada je nastavila sa čitanjem lekcije prvo slabije, a onda sve glasnije. Sećam se da mi se žalila na profesoricu trgovačkog prava. Mora da joj je zbog toga njen predmet bio još odbojniji.

Za razliku od moje sestre Nade, ja sam imao sreće da mi bude profesor Dušan Karapandža. Kada je prvi put ušao u naš razred, bio je u sivom odelu; levo rame malo spušteno, a lice kameno, nepromenjivo. Tada stamen četrdesetogodišnjak i direktor naše gimnazije. Želeo je da ostane u „formi“ te je uzeo jedan razred i to baš naš da mu predaje književnost. Ispostaviće se da profesor Karapandža u toku te godine neće postaviti ni jednom isto pitanje, svaki put novo, drugačije. Jednom postavi Marinku pitanje: „Šta si pročitao od lektire?“

Marinko u nabrajanju knjiga i pisaca pomenu Franca Kafku i njegov „Proces“, a on će: „Šta si razmišljao dok si čitao tu knjigu?“

Marinku se ote prvo što mu pade na pamet: „Ništa, profesore.“

„Onda ti se knjiga nije dopala?“

„Nije, profesore.“

„A, zašto?“

Nabroja Marinko pet razloga onako kako su mu u mlađanoj glavi padali na pamet. Lice profesora Karapandže se nije promenilo. Ostalo je isto, samo su usne izustile: „Ne mora da si u pravu, Marinko, ali to je tvoje mišljenje.“

Svi smo se začudili kad je upisao ocenu u dnevnik: „Marinko, petica.“

Sad u potpunosti razumem profesora Karapandžu. Evo zašto. Kasnije sam slušao od drugih da je ovaj uvaženi profesor proveo dve i po godine na Golom otoku. Ne samo tada, nego i kasnije nije imao pravo na svoje mišljenje. Pokazalo se da je tuđa mišljenja uvažavao. Među njima je bilo i ovo Marinkovo mišljenje o „Procesu“.

II

Mom srednji stric Branko je služio vojni rok u mornarici. Pričao mi je: Imali su odmor, onaj duži popodnevni. Bilo je još vremena do večere. Rešio ti on da piše pisma svojima. Kome će drugome do najstarijem bratu, mom ocu Todoru, za celu familiju, još su bili u zajednici, a drugo pismo svojoj devojci Neveni iz sela. Prvo je zgotovio pismo devojci, a onda bratovljevo. Krene da lepi koverte. Da bi lepilo bolje steglo, pisma stavi među strane omiljene mu knjige „Vinetu“, i sede na nju.  Što je sigurno, sigurno. Bolje će slepiti.

Kroz tri dana, koliko je trebalo da pošta stigne, moj otac Todor je pred majkom i sestrom počeo čitati prispelo pismo: Dobro sam, moj brod miruje. Ne smemo se pomaći, a ja brod ne smem napustiti. Prelepa moja, strpi se malo; doći ću ubrzo na odsustvo. Tu je otac zastao, prestao sa čitanjem.

Dotle, njegova devojka Nevena podalje od svojih u sebi je šaputala: Dragi brate, evo uhvati malo vremena da vam se javim da sam dobro... Ne može da veruje svojim očima. Zagleda Nevena adresu na koverti. Od njega je, uverava se, od njenog Branka.

Stric Branko je u žurbi pisma pogrešno adresirao.

            Od ovih zgoda sa knjigama pošlo je puno godina, a ja i dalje čitam. U elektronskoj biblioteci svoga kompjutera imam na hiljade knjiga zahvaljujući prijateljima sa kojima ih razmenjujem. Tako da najveći deo dana provedem iščitavajući ih. Sednem za sto u kuhinji, vrata od sobe budu otvorena, program zvani čitač mi čita, a ja slušam. Sluša i papagaj Kića. Prekine me na nekim mestima svojim cvrkutanjem i zaduže ne prestaje. Tada mi se učini da Kića i ja imamo iste ukuse kad su knjige u pitanju.

            Zahvaljujući knjigama  o Tomu Sojeru, Peri Kvržici, dečacima Pavlove ulice, Nikolici s prikolicom, počesto se prisećam svojih dečačkih dana. Desi se da se zanesem, pa sam onda u društvu sa pustolovima Džekom Londonom, Hemingvejem, Henrikom Sjenkjevičem zabasam kroz tajanstvene predele pune boja, mirisa i iznenađenja. Pri čitanju mi knjiga ne nedostaju ni visine, ni dubine, u njih me odvode Žil Vern i Artur Klark. Priznajem da sam ludovao uz knjige Čarlsa Bukovskog. A tek kad mi je do junačenja, prizovem iz knjiga Rorbina Huda, Marka Kraljevića, Nikoletinu Bursaća...   S knjigom mogu sve!

            Oduvek se znalo reći da je govor nebeski dar, a da su reči u knjigama iz božanskog vinogorja. Pričini mi se dok čitam da ono što su zvezde na nebu, to su knjige na zemlji. Prve pokazuju puteve anđelima, a druge ljudima. Među njima sam i ja, običan rab zaklonjen u monaškoj tišini, gde ovog trena osluškujem reči Stefana Nemanje: „Slovo je čudno seme. Pismena su najbolje zrnje semeno svakoga naroda. Klija sa papira poslije hiljadu godina i rascvetava se u glas i reč, u sliku i priču, u misao i čuvstvo, i u davne srca otkucaje.”

PODELITE OVAJ TEKST NA: