детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗГОДЕ С КЊИГАМА 

I

Већ смо били поодрасли. Млађа ми сестра Нада ишла је у економску школу. Када би савладавала неку лекцију, она би гласно читала. Што теже градиво, она гласније.

„Секо, у себи читај.“

„Не иде.“

„Размишљај о томе шта читаш, па ће ићи.“

„Не иде. Морам наглас.“

„Тако ћеш само изгубити глас.“

„Ако ћу.“

И тако је то трајало. Већ је била у трећем разреду кад се ово десило. У собу уђе мајка. Био сам на другом кревету. До тада је мајка била у кухињи, спремала ручак. Чим је ушла, истрже књигу из руку Нади. Продрмуса њоме. Из књиге на патос паде љубавни роман.

„Кад је љубавни роман, можеш у себи, а трговачко право не можеш! Мораш да се дерњаш!“

Прозрела ју је. Тада се на њу извикала као никад. Нада је наставила са читањем лекције прво слабије, а онда све гласније. Сећам се да ми се жалила на професорицу трговачког права. Мора да јој је због тога њен предмет био још одбојнији.

За разлику од моје сестре Наде, ја сам имао среће да ми буде професор Душан Карапанџа. Када је први пут ушао у наш разред, био је у сивом оделу; лево раме мало спуштено, а лице камено, непромењиво. Тада стамен четрдесетогодишњак и директор наше гимназије. Желео је да остане у „форми“ те је узео један разред и то баш наш да му предаје књижевност. Испоставиће се да професор Карапанџа у току те године неће поставити ни једном исто питање, сваки пут ново, другачије. Једном постави Маринку питање: „Шта си прочитао од лектире?“

Маринко у набрајању књига и писаца помену Франца Кафку и његов „Процес“, а он ће: „Шта си размишљао док си читао ту књигу?“

Маринку се оте прво што му паде на памет: „Ништа, професоре.“

„Онда ти се књига није допала?“

„Није, професоре.“

„А, зашто?“

Наброја Маринко пет разлога онако како су му у млађаној глави падали на памет. Лице професора Карапанџе се није променило. Остало је исто, само су усне изустиле: „Не мора да си у праву, Маринко, али то је твоје мишљење.“

Сви смо се зачудили кад је уписао оцену у дневник: „Маринко, петица.“

Сад у потпуности разумем професора Карапанџу. Ево зашто. Касније сам слушао од других да је овај уважени професор провео две и по године на Голом отоку. Не само тада, него и касније није имао право на своје мишљење. Показало се да је туђа мишљења уважавао. Међу њима је било и ово Маринково мишљење о „Процесу“.

II

Мом средњи стриц Бранко је служио војни рок у морнарици. Причао ми је: Имали су одмор, онај дужи поподневни. Било је још времена до вечере. Решио ти он да пише писма својима. Коме ће другоме до најстаријем брату, мом оцу Тодору, за целу фамилију, још су били у заједници, а друго писмо својој девојци Невени из села. Прво је зготовио писмо девојци, а онда братовљево. Крене да лепи коверте. Да би лепило боље стегло, писма стави међу стране омиљене му књиге „Винету“, и седе на њу.  Што је сигурно, сигурно. Боље ће слепити.

Кроз три дана, колико је требало да пошта стигне, мој отац Тодор је пред мајком и сестром почео читати приспело писмо: Добро сам, мој брод мирује. Не смемо се помаћи, а ја брод не смем напустити. Прелепа моја, стрпи се мало; доћи ћу убрзо на одсуство. Ту је отац застао, престао са читањем.

Дотле, његова девојка Невена подаље од својих у себи је шапутала: Драги брате, ево ухвати мало времена да вам се јавим да сам добро... Не може да верује својим очима. Загледа Невена адресу на коверти. Од њега је, уверава се, од њеног Бранка.

Стриц Бранко је у журби писма погрешно адресирао.

            Од ових згода са књигама пошло је пуно година, а ја и даље читам. У електронској библиотеци свога компјутера имам на хиљаде књига захваљујући пријатељима са којима их размењујем. Тако да највећи део дана проведем ишчитавајући их. Седнем за сто у кухињи, врата од собе буду отворена, програм звани читач ми чита, а ја слушам. Слуша и папагај Кића. Прекине ме на неким местима својим цвркутањем и задуже не престаје. Тада ми се учини да Кића и ја имамо исте укусе кад су књиге у питању.

            Захваљујући књигама  о Тому Сојеру, Пери Квржици, дечацима Павлове улице, Николици с приколицом, почесто се присећам својих дечачких дана. Деси се да се занесем, па сам онда у друштву са пустоловима Џеком Лондоном, Хемингвејем, Хенриком Сјенкјевичем забасам кроз тајанствене пределе пуне боја, мириса и изненађења. При читању ми књига не недостају ни висине, ни дубине, у њих ме одводе Жил Верн и Артур Кларк. Признајем да сам лудовао уз књиге Чарлса Буковског. А тек кад ми је до јуначења, призовем из књига Рорбина Худа, Марка Краљевића, Николетину Бурсаћа...   С књигом могу све!

            Одувек се знало рећи да је говор небески дар, а да су речи у књигама из божанског виногорја. Причини ми се док читам да оно што су звезде на небу, то су књиге на земљи. Прве показују путеве анђелима, а друге људима. Међу њима сам и ја, обичан раб заклоњен у монашкој тишини, где овог трена ослушкујем речи Стефана Немање: „Слово је чудно семе. Писмена су најбоље зрње семено свакога народа. Клија са папира послије хиљаду година и расцветава се у глас и реч, у слику и причу, у мисао и чувство, и у давне срца откуцаје.”

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: