detalj slike: KRK Art dizajn

PAŽNjA

Ilija Šaula

Pažnju su do sada definisale sve grane nauke, njena prisutnost je civilizacijski evidentna, oduvek je tu, možda i pre čoveka. Osećam njen razvitak i vidim uvek da donosi nešto novo i dolazi u paketu sa inovacijama.

Pažnja je, bez sumnje, jedan od ključnih fenomena koji oblikuju naše razumevanje sveta i način na koji funkcionišemo. Njena multidimenzionalnost čini je ne samo predmetom proučavanja različitih naučnih disciplina, od psihologije do neurologije, filozofije i tehnologije, već i nečim što se stalno menja, prilagođava i modifikuje.

Ako pažnju posmatramo iz psihološke  perspektive, ona je selektivna sposobnost mozga da filtrira informacije i usmeri resurse ka određenim sadržajima. Tu dolazi do izražaja njen razvojni aspekt, nekada je bila usmerena na preživljavanje, a danas je često vezana za digitalne stimulanse, društvene mreže i neprekidan tok informacija.

Ako je sagledamo filozofski, pažnja je možda čak temelj svesti. Mogli bismo reći da ono čemu posvećujemo pažnju postaje naša realnost, čovek ne može biti svestan nečega ako to nije predmet njegove pažnje. Dakle, ona ne samo da se razvija, već može biti i kreator novih ideja, emocija i perspektiva.

Tehnološki aspekt pažnje možda je najdinamičniji, algoritmi su danas dizajnirani tako da se bore za našu pažnju, oblikujući ne samo ono što vidimo, već i ono što mislimo i osećamo. Neki tvrde da živimo u „ekonomiji pažnje“, gde se vrednost meri našom sposobnosti da ostanemo angažovani.

Kažu da je oprez majka mudrosti! Mislim da u toj izreci se jasno naslućuje uloga pažnje. Prvenstveno je sagledavam kroz filozofiju i danas kroz tehnologiju kako nas  preusmerava na stvari za koje do juče nismo ni znali da postoje.

Oprez i pažnja idu ruku pod ruku, ako ih posmatramo jednom od osnovnih komponenti svesti, onda su to zaista alatke mudrosti.

Filozofski gledano, pažnja nije samo pasivni proces percepcije, već i aktivno usmeravanje svesti prema onome što je vredno spoznaje. Primetno je da nam danas, zahvaljujući tehnologiji, pažnja otkriva stvari za koje nismo ni znali da postoje, zar to ne govori o njenoj transformativnoj moći.

Kada se pažnja poveže sa mudrošću, dobijamo jedan suptilni paradoks, tek kada je mudro usmerimo, ona zaista postaje moćan alat razumevanja, ali ako se prepustimo njenom spontanom toku, može nas odvesti u pravcu koji možda nije naš autentičan izbor.

Tehnološki fenomen koji oblikuje pažnju možda je najvidljiviji u algoritmima, sadržaji koji nas zanimaju nisu više samo rezultat naših izbora, već ih tehnologija selektivno stavlja pred nas. Tu se otvara zanimljivo pitanje: da li smo mi ti koji usmeravamo pažnju ili je ona sve više oblikovana spoljnim faktorima?

Nije dovoljno baviti se samo skretanjem pažnje na zanimljivosti i stvari koje smatramo neophodnim. Imam osećaj da me uvek gledaju nečije oči koje mi ukazuju pažnju na dobro i loše. Mi volimo našu radoznalost pretvoriti u pažnju, a manje smo skoncentrisani na pažnju koju dobijemo ili koja nas upozorava. Povodim se mišlju  da pažnja upravlja sa nama kad smo pred odlukama ili kad određujemo smisao. To je taj momenat  interakcije sa nama, kao nešto što nije uvek pod našom kontrolom, već često deluje kao nevidljiva sila.

Čini se da nas neprestano oblikuje, usmerava, čak i kada nismo svesni njenog uticaja. U eri informacija, pažnja je postala valuta moći, mediji, društvene mreže, tehnologija, pa čak i ljudi oko nas usmeravaju je u pravcima koji nisu nužno naši izbori.

Mislim da je njen tok neizbežan deo života, držaće nas uvek vezane za bok tekućih dešavanja, odvlačiti u prošlost i činiti fokus na nepoznato, ono što zamišljamo da nas čeka.

Pažnja jeste jedan od najbližih predmeta filozofije, jer se direktno vezuje za svest, percepciju i način na koji oblikujemo realnost. Drevni filozofi su pažnju posmatrali kroz različite prizme, od etike do ontologije i epistemologije.

Sokrat je pažnju povezivao sa samospoznajom i dijalogom, njegova metoda postavljanja pitanja bila je način da se pažnja usmeri ka istini. Platon je pažnju sagledavao kroz svoju teoriju ideja, smatrao je da je ono čemu posvećujemo pažnju odraz viših, apstraktnih formi koje postoje izvan fizičkog sveta. Aristotel, s druge strane, pažnju je posmatrao kao ključni element percepcije i znanja, tvrdeći da je ona neophodna za razumevanje uzroka i svrhe stvari.

U književnosti, pažnja je često bila povezana sa introspekcijom i moralnim izborima. Epiktet, stoički filozof, govorio je o pažnji kao o sredstvu samodiscipline, smatrao je da je pažnja usmerena na unutrašnje stanje ključna za slobodu od spoljašnjih uticaja. Rene Dekart, otac moderne filozofije, pažnju je povezivao sa sumnjom i racionalnim promišljanjem, njegova čuvena izreka Cogito, ergo sum ("Mislim, dakle postojim") može se tumačiti kao poziv na usmeravanje pažnje ka sopstvenom umu.

Danas, pažnja je evoluirala u skladu sa tehnološkim i društvenim promenama. Dok je nekada bila usmerena na filozofsku kontemplaciju, sada je često predmet manipulacije, od algoritama koji je oblikuju do „ekonomije pažnje“ koja određuje šta ćemo videti, čitati i misliti. Ipak, njena suština ostaje ista, ona je most između svesti i stvarnosti.

Plašim se da ne ostane pod uticajem modernih tehnologija koje oslobađaju , jer mu pažnja postaje sve manje bitna ako dobije sve servirano.

Slažem se da tehnologija igra ključnu ulogu u transformaciji pažnje, automatizacija, algoritmi i personalizovani sadržaji omogućavaju ljudima da dobiju informacije bez aktivnog usmeravanja pažnje. Čovek postaje pasivni primalac umesto aktivnog istraživača.

Međutim, pitanje je da li nas to zaista oslobađa ili nas suptilno oblikuje? Ako pažnju posmatramo kao sredstvo koje nam omogućava dublje razumevanje i svest, njen gubitak može značiti i smanjenje autonomije nad sopstvenim mislima. Kada se sve servira, manje tragamo za odgovorima, manje se pitamo, a možda i manje spoznajemo sebe.

Možda će se pažnja u budućnosti pojaviti u novom obliku, ne više kao koncentracija na pojedinačne ideje, već kao sposobnost filtriranja suvišnih informacija i pronalaženja autentičnih vrednosti u moru sadržaja koji nas preplavljuje.

Čovek je uistinu kreator svoje realnosti, ali sve više tu ulogu prepušta mašinama, robotima, ako još uspe da osigura svoju socijalnu sigurnost, pažnja će se još više umanjiti, biće mu samo potrebno da ima „hleba i igara,“ ali onda ne vidim zašto se toliko tehnološki razvijati, ako taj razvoj nije usmeren za napredak čovečanstva, ako to nije investicija u čoveka.

Ako tehnologija ne služi čoveku, ako nije investicija u njegovu suštinu, znanje, kreativnost i dobrobit, onda postaje samo sredstvo automatizacije koje može ugasiti inicijativu, radoznalost i pažnju.

Čovek, kroz istoriju, nije stvarao samo da bi olakšao sebi život, već i da bi proširio granice svoje spoznaje. Ako tehnološki napredak ne vodi ka dubljem razumevanju sveta, već samo ka komforu i površnim zadovoljstvima, onda se gubi njegova suštinska vrednost. "Hleba i igara" može obezbediti sigurnost, ali ne i istinsko podizanje svesti.

Ono što ostaje ključno pitanje jeste: da li će čovek uspeti da održi balans? Možda će budući razvoj doneti i povratak pažnje na suštinu, gde tehnologija neće biti samo sredstvo zabave, već alat za osnaživanje ljudske misli, duhovni napredak i društvenu harmoniju.

Od tehnologije očekujem da bude alat za snagu čovekove misli i razvoja, posebno svesti. Ako svest napreduje onda se ne treba plašiti tehnologije, jer ona je ta koja stvara tehnologiju. O tom balansu bi trebalo što više razgovarati, posebno kad je u pitanju raspodela profitnih vrednosti, naročito novca koji je postao arterija čovečanstva. Ako se mali broj pojedinaca bude enormno bogatio, nasuprot velikog dela čovečanstva koje će tonuti u siromaštvo, šta će nam onda tehnologija i nekoliko gladijatora moći koji snagom svog bogatstva gase ovaj svet umesto da usmere pažnju na život koji je jedino svetlo pored sunca na ovoj planeti.

Čovečanstvo ne sme zanemariti filozofsku i socijalnu svest! Tačno je da bi tehnologija trebalo da bude alat za jačanje ljudske misli, kreativnosti i razvoja svesti, a ne sredstvo kontrole ili nejednakosti. Ako svest napreduje zajedno s tehnologijom, onda se ne treba plašiti njenog uticaja, umesto da nas otuđi, ona može postati katalizator za dublje razumevanje, za pomak u kolektivnoj svesti.

Ali ako se tehnološki progres ne usmeri na balans društva, ako postane oruđe gomilanja moći i bogatstva u rukama nekolicine, onda gubimo suštinsku vrednost razvoja. Novac, kao arterija čovečanstva, može biti pokretač napretka, ali može i ugušiti pravu svrhu progresa ako se koristi samo za akumulaciju moći bez odgovornosti prema svetu i ljudima.

Ako tehnologija postane samo alat za održavanje sistema koji služi malobrojnoj eliti, a većina se nađe u zamci pasivnog konzumerizma, onda se gubi mogućnost pravog ljudskog iskoraka. Čovečanstvo bi trebalo da ulaže pažnju u život, u njegovu vrednost, u kolektivni prosperitet, jer svaka inovacija koja ne osnažuje ljudsku svest zapravo je samo beskorisno svetlo u mraku.

Na ono na šta smo usredsređeni tome plaćamo danak i ono će nas oblikovati onako kakvi smo mu potrebni. Možda je čovek zaista neuništiv i ako sve što se dešava dolazi iz njegove glave, onda se nadajmo da će nam svaki put biti, ukazano na pažnju i  na ono što je za čovečanstvo najbitnije.

Prihvatimo pažnju kao i ljubav, da oblikuju ogledalo naše unutrašnje realnosti. Ono na šta je pažnja usmerena postaće deo nas, oblikovaće naše izbore, vrednosti i budućnost. Čovekova neuništivost možda leži upravo u sposobnosti da redefiniše svoje fokuse, da pronađe svetlost i smisao u haosu.

Ako se svest izdigne, pažnja će nas možda naučiti da je usmerimo prema vrednostima koje zaista znače nešto za naše postojanje. Možda je to naš najveći zadatak, da ne dozvolimo da nas oblikuju sile koje nas ne vide kao celinu, već da se sami usmerimo prema pravom životnom svetlu.

Tamo gde ide pažnja, ide i budućnost.

PODELITE OVAJ TEKST NA: