детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПАЖЊА

Илија Шаула

Пажњу су до сада дефинисале све гране науке, њена присутност је цивилизацијски евидентна, одувек је ту, можда и пре човека. Осећам њен развитак и видим увек да доноси нешто ново и долази у пакету са иновацијама.

Пажња је, без сумње, један од кључних феномена који обликују наше разумевање света и начин на који функционишемо. Њена мултидимензионалност чини је не само предметом проучавања различитих научних дисциплина, од психологије до неурологије, филозофије и технологије, већ и нечим што се стално мења, прилагођава и модификује.

Ако пажњу посматрамо из психолошке  перспективе, она је селективна способност мозга да филтрира информације и усмери ресурсе ка одређеним садржајима. Ту долази до изражаја њен развојни аспект, некада је била усмерена на преживљавање, а данас је често везана за дигиталне стимулансе, друштвене мреже и непрекидан ток информација.

Ако је сагледамо филозофски, пажња је можда чак темељ свести. Могли бисмо рећи да оно чему посвећујемо пажњу постаје наша реалност, човек не може бити свестан нечега ако то није предмет његове пажње. Дакле, она не само да се развија, већ може бити и креатор нових идеја, емоција и перспектива.

Технолошки аспект пажње можда је најдинамичнији, алгоритми су данас дизајнирани тако да се боре за нашу пажњу, обликујући не само оно што видимо, већ и оно што мислимо и осећамо. Неки тврде да живимо у „економији пажње“, где се вредност мери нашом способности да останемо ангажовани.

Кажу да је опрез мајка мудрости! Мислим да у тој изреци се јасно наслућује улога пажње. Првенствено је сагледавам кроз филозофију и данас кроз технологију како нас  преусмерава на ствари за које до јуче нисмо ни знали да постоје.

Опрез и пажња иду руку под руку, ако их посматрамо једном од основних компоненти свести, онда су то заиста алатке мудрости.

Филозофски гледано, пажња није само пасивни процес перцепције, већ и активно усмеравање свести према ономе што је вредно спознаје. Приметно је да нам данас, захваљујући технологији, пажња открива ствари за које нисмо ни знали да постоје, зар то не говори о њеној трансформативној моћи.

Када се пажња повеже са мудрошћу, добијамо један суптилни парадокс, тек када је мудро усмеримо, она заиста постаје моћан алат разумевања, али ако се препустимо њеном спонтаном току, може нас одвести у правцу који можда није наш аутентичан избор.

Технолошки феномен који обликује пажњу можда је највидљивији у алгоритмима, садржаји који нас занимају нису више само резултат наших избора, већ их технологија селективно ставља пред нас. Ту се отвара занимљиво питање: да ли смо ми ти који усмеравамо пажњу или је она све више обликована спољним факторима?

Није довољно бавити се само скретањем пажње на занимљивости и ствари које сматрамо неопходним. Имам осећај да ме увек гледају нечије очи које ми указују пажњу на добро и лоше. Ми волимо нашу радозналост претворити у пажњу, а мање смо сконцентрисани на пажњу коју добијемо или која нас упозорава. Поводим се мишљу  да пажња управља са нама кад смо пред одлукама или кад одређујемо смисао. То је тај моменат  интеракције са нама, као нешто што није увек под нашом контролом, већ често делује као невидљива сила.

Чини се да нас непрестано обликује, усмерава, чак и када нисмо свесни њеног утицаја. У ери информација, пажња је постала валута моћи, медији, друштвене мреже, технологија, па чак и људи око нас усмеравају је у правцима који нису нужно наши избори.

Мислим да је њен ток неизбежан део живота, држаће нас увек везане за бок текућих дешавања, одвлачити у прошлост и чинити фокус на непознато, оно што замишљамо да нас чека.

Пажња јесте један од најближих предмета филозофије, јер се директно везује за свест, перцепцију и начин на који обликујемо реалност. Древни филозофи су пажњу посматрали кроз различите призме, од етике до онтологије и епистемологије.

Сократ је пажњу повезивао са самоспознајом и дијалогом, његова метода постављања питања била је начин да се пажња усмери ка истини. Платон је пажњу сагледавао кроз своју теорију идеја, сматрао је да је оно чему посвећујемо пажњу одраз виших, апстрактних форми које постоје изван физичког света. Аристотел, с друге стране, пажњу је посматрао као кључни елемент перцепције и знања, тврдећи да је она неопходна за разумевање узрока и сврхе ствари.

У књижевности, пажња је често била повезана са интроспекцијом и моралним изборима. Епиктет, стоички филозоф, говорио је о пажњи као о средству самодисциплине, сматрао је да је пажња усмерена на унутрашње стање кључна за слободу од спољашњих утицаја. Рене Декарт, отац модерне филозофије, пажњу је повезивао са сумњом и рационалним промишљањем, његова чувена изрека Cogito, ergo sum ("Мислим, дакле постојим") може се тумачити као позив на усмеравање пажње ка сопственом уму.

Данас, пажња је еволуирала у складу са технолошким и друштвеним променама. Док је некада била усмерена на филозофску контемплацију, сада је често предмет манипулације, од алгоритама који је обликују до „економије пажње“ која одређује шта ћемо видети, читати и мислити. Ипак, њена суштина остаје иста, она је мост између свести и стварности.

Плашим се да не остане под утицајем модерних технологија које ослобађају , јер му пажња постаје све мање битна ако добије све сервирано.

Слажем се да технологија игра кључну улогу у трансформацији пажње, аутоматизација, алгоритми и персонализовани садржаји омогућавају људима да добију информације без активног усмеравања пажње. Човек постаје пасивни прималац уместо активног истраживача.

Међутим, питање је да ли нас то заиста ослобађа или нас суптилно обликује? Ако пажњу посматрамо као средство које нам омогућава дубље разумевање и свест, њен губитак може значити и смањење аутономије над сопственим мислима. Када се све сервира, мање трагамо за одговорима, мање се питамо, а можда и мање спознајемо себе.

Можда ће се пажња у будућности појавити у новом облику, не више као концентрација на појединачне идеје, већ као способност филтрирања сувишних информација и проналажења аутентичних вредности у мору садржаја који нас преплављује.

Човек је уистину креатор своје реалности, али све више ту улогу препушта машинама, роботима, ако још успе да осигура своју социјалну сигурност, пажња ће се још више умањити, биће му само потребно да има „хлеба и игара,“ али онда не видим зашто се толико технолошки развијати, ако тај развој није усмерен за напредак човечанства, ако то није инвестиција у човека.

Ако технологија не служи човеку, ако није инвестиција у његову суштину, знање, креативност и добробит, онда постаје само средство аутоматизације које може угасити иницијативу, радозналост и пажњу.

Човек, кроз историју, није стварао само да би олакшао себи живот, већ и да би проширио границе своје спознаје. Ако технолошки напредак не води ка дубљем разумевању света, већ само ка комфору и површним задовољствима, онда се губи његова суштинска вредност. "Хлеба и игара" може обезбедити сигурност, али не и истинско подизање свести.

Оно што остаје кључно питање јесте: да ли ће човек успети да одржи баланс? Можда ће будући развој донети и повратак пажње на суштину, где технологија неће бити само средство забаве, већ алат за оснаживање људске мисли, духовни напредак и друштвену хармонију.

Од технологије очекујем да буде алат за снагу човекове мисли и развоја, посебно свести. Ако свест напредује онда се не треба плашити технологије, јер она је та која ствара технологију. О том балансу би требало што више разговарати, посебно кад је у питању расподела профитних вредности, нарочито новца који је постао артерија човечанства. Ако се мали број појединаца буде енормно богатио, насупрот великог дела човечанства које ће тонути у сиромаштво, шта ће нам онда технологија и неколико гладијатора моћи који снагом свог богатства гасе овај свет уместо да усмере пажњу на живот који је једино светло поред сунца на овој планети.

Човечанство не сме занемарити филозофску и социјалну свест! Тачно је да би технологија требало да буде алат за јачање људске мисли, креативности и развоја свести, а не средство контроле или неједнакости. Ако свест напредује заједно с технологијом, онда се не треба плашити њеног утицаја, уместо да нас отуђи, она може постати катализатор за дубље разумевање, за помак у колективној свести.

Али ако се технолошки прогрес не усмери на баланс друштва, ако постане оруђе гомилања моћи и богатства у рукама неколицине, онда губимо суштинску вредност развоја. Новац, као артерија човечанства, може бити покретач напретка, али може и угушити праву сврху прогреса ако се користи само за акумулацију моћи без одговорности према свету и људима.

Ако технологија постане само алат за одржавање система који служи малобројној елити, а већина се нађе у замци пасивног конзумеризма, онда се губи могућност правог људског искорака. Човечанство би требало да улаже пажњу у живот, у његову вредност, у колективни просперитет, јер свака иновација која не оснажује људску свест заправо је само бескорисно светло у мраку.

На оно на шта смо усредсређени томе плаћамо данак и оно ће нас обликовати онако какви смо му потребни. Можда је човек заиста неуништив и ако све што се дешава долази из његове главе, онда се надајмо да ће нам сваки пут бити, указано на пажњу и  на оно што је за човечанство најбитније.

Прихватимо пажњу као и љубав, да обликују огледало наше унутрашње реалности. Оно на шта је пажња усмерена постаће део нас, обликоваће наше изборе, вредности и будућност. Човекова неуништивост можда лежи управо у способности да редефинише своје фокусе, да пронађе светлост и смисао у хаосу.

Ако се свест издигне, пажња ће нас можда научити да је усмеримо према вредностима које заиста значе нешто за наше постојање. Можда је то наш највећи задатак, да не дозволимо да нас обликују силе које нас не виде као целину, већ да се сами усмеримо према правом животном светлу.

Тамо где иде пажња, иде и будућност.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: