Moja šaka peska u vremenu

U ovom i ovakvom kriznom vremenu nemaju mnogi pisci i pesnici ni tu čast, a ni sreću, da im čitaoci budu mladi, a da i ne pominjem koliko je zapravo malo mladih pisaca i pesnika. A ti mi, iznenada, reče da želiš da budeš baš to. Lepo je to što već znaš šta hoćeš. Ja ti, od srca, želim da u tome i uspeš, samo mi ovaj unutrašnji glas u meni ne da mira, pa moram da napomenem da su to i pre tebe želeli i mnogi drugi. Neki od njih su, uglavnom, pisali o sebi, sa ili bez imalo egocentričnosti. Radili su to verovatno iz čiste potrebe da pišu autentično o onome koga poznaju, pri tome znajući i imajući u vidu da ne poznaju nikog drugog bolje nego sebe same.

Danas su pisci i pesnici, čini mi se, iako ih ima svuda, i dalje samo ona ogromna manjina, a pisanje knjiga je kao horsko pevanje, iz koga se uvek izdvoje samo neki retki glasovi. I uvek ih je lepo čuti tako izdvojene.

Kažu i da se pisci i pesnici rađaju, a niko ne razmišlja šta onda i kako oni uopšte dolaze do tog njihovog hleba sa sedam kora. Zato se često dogodi da i oni retki, koji se kao takvi rode, ubrzo umru od neke vrste preterane gladi. U suštini, oni i ne vole da se zasite, jer njih, zapravo, glad najviše inspiriše. Nije to obična vrsta gladi. Umiru oni, tako, ponekad stari, a ponekad i mnogo mladi. A često, i ako uspeju da ostare, misle da su i dalje mladi. A dok su mladi, obično misle da su prerano ostarili.

Ja sam na tom putu, na kome se nekad ne vidi ni šuma, a kamoli neko njeno drvo, već neko vreme bila. I tu sam majicu nosila. I iznosila sam je, čini mi se, reći ću ti, u poverenju, na opšte i veliko nerazumevanje. Ta majica mi se vremenom izderala i izlizala se od sve one, na njoj nataložene višeslojne prašine, iscepala se od svih onih prevoda na pola-pola i napred, i na leđima, i razvukla se na ramenima, a nečitanjem se nekako sva smanjila i vidno se skupila. Malo je i izbledela od one, nekad vidljive a nekad nevidljive, po njoj isprepletene paučine i kojekave i koječije sujete, i to sve do bola. Nekad je na nekim mestima na kojima sam bila, nisam ni nosila. A nedostajale su mi te niske socijalnih, ljubavnih, satiričnih i refleksivnih pesama, putopisa, romana i zapisa. Ipak, ruku na srce, drago mi je što sam tu majicu baš ja pisala, i tako je, tim svojim pisanjem dekorisala onako kako najbolje mogu, znam, umem i razumem. Kako-tako. Uglavnom šaroliko.

Nije moje i nije do mene da delim savete drugima. Znam ja to jako dobro, ali ti samo želim reći da moraš prvo iskristalisati svoje misli, jer tek onda možeš da pišeš. Ne kažu slučajno da svaka ptica peva samo svoju pesmu. A suština svake umetnosti je ista. Ono što se razlikuje su, čini mi se, samo forme. I... ako mene pitaš za mišljenje, reći ću ti i da mislim da poezija koja ne iznosi emociju, ne nosi u sebi poruku, ne navodi na razmišljanje, ne inspiriše, i u kojoj nema ni znakova interpunkcije, pa zato ne možemo nikako sigurno da znamo šta je to pesnik zapravo hteo da nam kaže, nego to moramo sami da intepretiramo, verovatno i nije poezija koja se najbolje razume. A ni priče nisu vredne ako liče na neke druge priče.

Ti, obavezno, piši. Neka ti pisanje bude i igra i čarolija. I ne osvrći se na one koji ti govore da je sve već napisano. I... molim te, piši tako da ti jednom, kad se, pre ili kasnije, osvrneš na to, bude drago. I pisanjem gradi ono što nadvisuje i što je kadro da preživi sve prolazno. I neka ti svaka knjiga bude kao tvoja nova slika i kao fotografija jezika. I neka te ne brine to što se kič i šou-biznis sve više povlače svuda, potiskujući tako lepe reči i lepe misli i što je danas teško i napuniti šaku peskom u ovom i ovakvom vremenu u kome nam sve što vredi klizi ko pesak kroz prste. I nemoj se uopšte čuditi što je sve više onih koji pljuju istinu. Oni to rade jer su kukavice, koje se boje i da pogledaju istinu u oči i u lice, a kamoli da je napišu ili, ne daj Bože, kažu nekome oči u oči.

Dobro je znati da i danas rastu neka nova deca i neki novi mladi ljudi, koji će, koliko sutra, biti neki novi pisci i pesnici, kadri da se izbore svako za svoju šaku svoga peska u svom vremenu. Lako ih je namirisati. To su, bez ikakve sumnje, oni koji više od svih drugih mirisa vole miris odštampanih knjiga. Nadam se da će ovo novo vreme, koje upravo dolazi, umeti i da ih vrednuje i da ni siroti pisci i pesnici. ni kultura, ni bilo koja umetnost ubuduće neće biti pod ključem. I vreme je. Krajnje je vreme za to. A možda mi je, se i to samo učinilo? Često se meni mnogo toga samo učini.

PODELITE OVAJ TEKST NA: