О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


МОЈА ШАКА ПЕСКА У ВРЕМЕНУ -ДРУГОНАГРАЂЕНА ПРИЧА НА КОНКУРСУ „КЊИГА“ КЊИЖЕВНОГ ЕСНАФА

Вида Ненадић


Моја шака песка у времену

 
 
У овом и оваквом кризном времену немају многи писци и песници ни ту част, а ни срећу, да им читаоци буду млади, а да и не помињем колико је заправо мало младих писаца и песника. А ти ми, изненада, рече да желиш да будеш баш то. Лепо је то што већ знаш шта хоћеш. Ја ти, од срца, желим да у томе и успеш, само ми овај унутрашњи глас у мени не да мира, па морам да напоменем да су то и пре тебе желели и многи други. Неки од њих су, углавном, писали о себи, са или без имало егоцентричности. Радили су то вероватно из чисте потребе да пишу аутентично о ономе кога познају, при томе знајући и имајући у виду да не познају никог другог боље него себе саме.
 
Данас су писци и песници, чини ми се, иако их има свуда, и даље само она огромна мањина, а писање књига је као хорско певање, из кога се увек издвоје само неки ретки гласови. И увек их је лепо чути тако издвојене.
 
Кажу и да се писци и песници рађају, а нико не размишља шта онда и како они уопште долазе до тог њиховог хлеба са седам кора. Зато се често догоди да и они ретки, који се као такви роде, убрзо умру од неке врсте претеране глади. У суштини, они и не воле да се засите, јер њих, заправо, глад највише инспирише. Није то обична врста глади. Умиру они, тако, понекад стари, а понекад и много млади. А често, и ако успеју да остаре, мисле да су и даље млади. А док су млади, обично мисле да су прерано остарили.
 
Ја сам на том путу, на коме се некад не види ни шума, а камоли неко њено дрво, већ неко време била. И ту сам мајицу носила. И износила сам је, чини ми се, рећи ћу ти, у поверењу, на опште и велико неразумевање. Та мајица ми се временом издерала и излизала се од све оне, на њој наталожене вишеслојне прашине, исцепала се од свих оних превода на пола-пола и напред, и на леђима, и развукла се на раменима, а нечитањем се некако сва смањила и видно се скупила. Мало је и избледела од оне, некад видљиве а некад невидљиве, по њој испреплетене паучине и којекаве и којечије сујете, и то све до бола. Некад је на неким местима на којима сам била, нисам ни носила. А недостајале су ми те ниске социјалних, љубавних, сатиричних и рефлексивних песама, путописа, романа и записа. Ипак, руку на срце, драго ми је што сам ту мајицу баш ја писала, и тако је, тим својим писањем декорисала онако како најбоље могу, знам, умем и разумем. Како-тако. Углавном шаролико.
 
Није моје и није до мене да делим савете другима. Знам ја то јако добро, али ти само желим рећи да мораш прво искристалисати своје мисли, јер тек онда можеш да пишеш. Не кажу случајно да свака птица пева само своју песму. А суштина сваке уметности је иста. Оно што се разликује су, чини ми се, само форме. И... ако мене питаш за мишљење, рећи ћу ти и да мислим да поезија која не износи емоцију, не носи у себи поруку, не наводи на размишљање, не инспирише, и у којој нема ни знакова интерпункције, па зато не можемо никако сигурно да знамо шта је то песник заправо хтео да нам каже, него то морамо сами да интепретирамо, вероватно и није поезија која се најбоље разуме. А ни приче нису вредне ако личе на неке друге приче.
 
Ти, обавезно, пиши. Нека ти писање буде и игра и чаролија. И не осврћи се на оне који ти говоре да је све већ написано. И... молим те, пиши тако да ти једном, кад се, пре или касније, осврнеш на то, буде драго. И писањем гради оно што надвисује и што је кадро да преживи све пролазно. И нека ти свака књига буде као твоја нова слика и као фотографија језика. И нека те не брине то што се кич и шоу-бизнис све више повлаче свуда, потискујући тако лепе речи и лепе мисли и што је данас тешко и напунити шаку песком у овом и оваквом времену у коме нам све што вреди клизи ко песак кроз прсте. И немој се уопште чудити што је све више оних који пљују истину. Они то раде јер су кукавице, које се боје и да погледају истину у очи и у лице, а камоли да је напишу или, не дај Боже, кажу некоме очи у очи.
 
Добро је знати да и данас расту нека нова деца и неки нови млади људи, који ће, колико сутра, бити неки нови писци и песници, кадри да се изборе свако за своју шаку свога песка у свом времену. Лако их је намирисати. То су, без икакве сумње, они који више од свих других мириса воле мирис одштампаних књига. Надам се да ће ово ново време, које управо долази, умети и да их вреднује и да ни сироти писци и песници. ни култура, ни било која уметност убудуће неће бити под кључем. И време је. Крајње је време за то. А можда ми је, се и то само учинило? Често се мени много тога само учини.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2025 © Књижевна радионица "Кордун"