detalj slike: KRK Art dizajn

SVETA KSENIJA PETROGRADSKA

Vreli vetar otvori srce!

Da progleda i pogleda

U sebe.

Da ugleda san o bližnjem:

Njegovo ime, njegove stope, njegov dlan,

Kako odlaze, odlaze, odlaze,

I za sobom ostavljaju

Suzama poduprt dan.

Iz brda oživelog, iz brda srcem pomerenog

Izlazi vapaj: Plača, plača, plača!!!

Niz lice, niz grudi, niz kosti, krv i meso!

Niz misao što bludi al’ od sebe biva jača!

„Andrej, Andrej, Andrej“ Usta su izgovorila.

„Uđi, uđi, u mene,

Dok nisam od sumnje najstrašnije obolela!

O, Hriste! Hriste! Hriste!

Ovo više nije Ksenija!

Ovo je Andrej, lično!

Dopusti da to budem ja.

Dopusti, da u sred mračnog polja

Podignem krst na sve četiri strane,

Da od Ksenije budem bolji

A njoj oprosti sve njene mane.

Dopusti, da volim ludo, ludo, najluđe, kao deca!

Da se molim za svaku biljku, životinjicu,

Za čoveka svugde živog da uvek gori sveća.

Da ponesem krst svoj, koji je, znam to,

Kad sve zavolim, lak,

Pa da se rasejem na sve strane

i postanem najčudniji Hristov đak.“

O, Sveta Ksenija Blažena Mati,

Ti si smogla snage da postaneš mrav,

Koji svojom moći i meni može dati

Priliku da zavolim

I ozdravim sav.

PODELITE OVAJ TEKST NA: