детаљ слике: КРК Арт дизајн

СВЕТА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА

Врели ветар отвори срце!

Да прогледа и погледа

У себе.

Да угледа сан о ближњем:

Његово име, његове стопе, његов длан,

Како одлазе, одлазе, одлазе,

И за собом остављају

Сузама подупрт дан.

Из брда оживелог, из брда срцем помереног

Излази вапај: Плача, плача, плача!!!

Низ лице, низ груди, низ кости, крв и месо!

Низ мисао што блуди ал’ од себе бива јача!

„Андреј, Андреј, Андреј“ Уста су изговорила.

„Уђи, уђи, у мене,

Док нисам од сумње најстрашније оболела!

О, Христе! Христе! Христе!

Ово више није Ксенија!

Ово је Андреј, лично!

Допусти да то будем ја.

Допусти, да у сред мрачног поља

Подигнем крст на све четири стране,

Да од Ксеније будем бољи

А њој опрости све њене мане.

Допусти, да волим лудо, лудо, најлуђе, као деца!

Да се молим за сваку биљку, животињицу,

За човека свугде живог да увек гори свећа.

Да понесем крст свој, који је, знам то,

Кад све заволим, лак,

Па да се расејем на све стране

и постанем најчуднији Христов ђак.“

О, Света Ксенија Блажена Мати,

Ти си смогла снаге да постанеш мрав,

Који својом моћи и мени може дати

Прилику да заволим

И оздравим сав.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: