detalj slike: KRK Art dizajn

MODRO NEBO NAD MODRIČOM

Nisam ih odmah primetio. Šunjali su se za mnom, Safetom i Nikolom sve do njihove ku- će. Tu su Safet i Nikola ušli u svoje dvorište, a ja sam produžio dalje. Morila me je jedinica iz biologije. Gde baš danas da dobijem jedinicu, a otac juče stigao kući? Kako sad da izađem pred oca, kako da ga pogledam u oči? Moram priznati da nisam učio, nisam se ni nadao da će nastavnica da pita jer nas je sve ocenila prošle nedelje. Nisam imao kad da učim. U petak nisam mogao da učim jer smo doznali da otac stiže pa se cela kuća uzrujala. U subotu smo ga ceo dan očekivali, a on je u podne javio da mu se kamion pokva- rio na mađarskoj granici. To veče je stigao stric sa novom verenicom, baba se umalo nije šlogirala, celu noć je bio cirkus. U nedelju jutro je došao otac, kako sam ja mogao da uč- im u nedelju? Nisam ga video tri meseca, krstario je po Rusiji prevozeći neku robu za Rokija Filipovića. Jutros na prvom času smo imali kontrolni iz matematike, tu sam još i dobro prošao. Čak je i Safet prepisao od mene i obojica smo dobili trojke. Na zadnjem času beše Kosovo. Devet jedinica. Samo se Safet spasao. Njega je pitala prvog, šaptali smo, on nije ništa čuo. Pravdao se da ga je celu noć bolelo uvo i oprošteno mu je. Zato sam ja nastradao. Nije da ništa nisam znao, dosećao sam se ponečeg, Žaklina mi je napi-sala krupnim slovima na papiru neke odgovore, ali to nije bilo dovoljno. A lepo je Ni- kola, Safetov brat, govorio da pobegnemo sa biologije, a Safet neće, kao boji se... Nikola nas je sačekao u parku. Safet je grdio botaničarku te kako je bezobrazna, te kako se kapri- cirala da mi moramo znati sve ljuskare i zglavkare odavde do pustinje Azerbejdžana, te ne spremamo se mi za podmorničare i kosmonaute da moramo znati kako koja riba diše i šta sve gamiže po dnu Tihog okeana... Ja sam išao za njim jadan i čemeran. Nisam znao šta da kažem ocu. Nisam mogao da ga lažem, a nisam smeo da prećutim tako važnu stvar jer bi on mogao da ode do škole pa da sam sve sazna. Nije on zaslužio da ga lažem, lomi se tamo po bespućima Sibira da zaradi koji dinar, a ja magarac nisam mogao da sedim u toploj sobi i da naučim tri bedne lekcije. Nikola je samo ćutao, slutio je on šta mene muči. Safet tad reče kako je botaničarka postala senilna jer je tri puta ponovila jednu istu rečeni- cu kako ja treba uvek sve da znam jer sam odličan đak, a takvi su mi bili i otac i stric...
Nikola reče da je nastavnica i njega tako prošle godine davila kad je bio sedmi razred.
- Ama meni se čini da ona samo tvog oca uzgred pominje, a da akcenat baca na tvog daidžu - reče mi Safet uhvativši me za rukav.
- Što ti ne pošalješ strica u školu da reši taj nesporazum sa nastavnicom? - pitao me je Nikola,- ako ti ostane kec u dnevniku ne možeš izvući peticu na kraju godine.
Safet je bio zgranut bratovim predlogom. Sedosmo na klupu. Dotrča do nas neki rundavi beli psić. Nikola ga pomazi. Kuče polete za golubovima koji su šetali po travi parka.
- Kako da pošaljem strica u školu?: upitah Nikolu- Zar se ne sećaš šta bi prošle godine?E tu je bio problem. Prošle godine smo ga nas trojica molili da se predstavi kao Safetov i Nikolin otac te da opravda neke časove Nikoli i moj striko je to rado prihva- tio jer je on uvek spreman na svakakve ujudurme. Problem je bio što je botaničarka proš- le godine bila Nikolina razredna i striku je svakako zapamtila.
- Neka kaže istinu da ti je stric, i da ga zanima kakav si ti đak - poče da me savetuje Nikola,ali ptica zlosutnica Safet odmah taj plan saseče u korenu.
- Kako on može sad da bude Milanov stric, a prošle godine je bio naš otac, Milan se preziva Milić, a mi se prezivamo Hadžihafizbegović, pa nije botaničarka luda. Osim to-ga, striko i ona su išli zajedno u osnovnu školu. On nesretnik je to shvatio tek kad se pojavio pred njom u zbornici. Dala mu je i broj telefona, srećom nikad je nije nazvao.
- Ama samo ti pošalji strica - rekao je Nikola na rastanku, nije ona meni džaba sto puta govorila,, pozdravi tatu, pozravi tatu,,...Hvala tvom stricu što mi je glavu spasao i mo- joj materi što je sve razumela i sakrila nas, da je naš babo saznao za moje jedinice ode- rao bi nas kao zečeve i mene i vas što ste mi bili jataci i striku što je išao da me spa- šava...Ja izvukoh na kraju peticu. Da ne bi tvog strikana sad bi ja sa vama ponovo bio u sedmom razredu. Samo ti Milane, ispričaj sve njemu i pošalji ga u školu.
Pođosmo kući. Kod Žaklininog sokaka se rastadosmo.Vagajući da li da išta pričam stricu ili da po Safetovom savetu izađem sa istinom pred oca kasno sam primetio crnu trojku koja me je pratila. Već sam bio ušao u moju ulicu i baš pred Aninom kućom čini mi se niotkud pojaviše se ispred mene Nebojša Pirgać,Baja Gušterica i Gušteraćov brat debeli Čeda. Ko zna po koji put na istom mestu isti scenario. Znao sam odmah da se to neće po mene dobro završiti. Zbog ničeg napraviće kavgu, prebiće me, torbu će ubaci- ti u Aninu avliju jer znaju da moji sa njenim ne govore pa će baba moliti komšinicu Lji- lju da ode po torbu. Pokušao sam da se pravim da ih ne vidim, da samo prođem pored njih. Bacio sam pogled ka Aninoj kući nadajući se da će na terasi biti neko od njenih, otac ili majka pa me ovi ne smeju napasti. Užasnuo sam se. Zavesa na njenom prozoru bila je pomerena, Ana i njena sestra su nas posmatrale. U tom trenu me je debeli Čeda potkačio i ja sam pao u prašinu. Nigde nikog u blizini. Sa druge strane ulice prostire se dugačko dvorište Hajdarevića, kuća im je bila daleko, a kapija visoka i zaključana pa se nisam mogao tamo skloniti. Gušterać mlađi me je šutnuo. Udahnuo sam duboko i ustao čvrsto rešen da se branim. Sramota me je bilo devojčica što gledaju. Spustih torbu rešen da se branim pa kako bude, a biće kao i uvek. Prebiće me kao mačku. Čeda je stariji od mene tri godine, ostali dve, svi su veći i jači od mene. E moj striko da sam te poslušao kad si me nagovarao da treniram karate... Pirgavi je skakutao oko mene, a Čeda me bockao u leđa dugačkim štapom koji sam pokušao da uhvatim i otmem bezuspešno. Baja me je udario ša- kom, nisam mogao da se nosim sa obojicom. Čeda je vrištao od smeha naslonjen na drvo.
- Mali pa ti si prešao u muslimane, stric ti doveo Turkinju - smejao se Pirgać – kad ćeš da častiš?Pokušao sam da ga udarim torbom jer mi je on bio najbliži ali promašio sam. Čeda me je uhvatio za vrat, a drugom rukom oko pasa i podigao me kao vreću, batrgao sam se i gušio od besa i nemoći.

- Daj kantu da ga pokvasimo.
I kada je Vasa prišao sa kanticom punom neke crne tekućine sa očitom namerom da mi je prospe po glavi, odjednom iz bašče Hajdarevića da li sa visoke kamene ograde ili iz krošnje stare trešnje što se nadnela nad sokak skoči čovek, dočeka se na noge i stade pred nas. Nisam ga dobro video jer su mi  suze besa i nemoći zamaglile oči ali poznao sam da to nije nijedan od braće Hajdarevića. Ovo je bio neki mladić malo stariji od me- ne, visok, dugokos sa nekakvim štapom u ruci.
- Šta to radite besposličari? pitao ih je.
Htedoh da ga upozorim na debelog Čedu što mu se šunjao iza leđa sa motkom u ruci ali ovaj Robin Hud se naglo okrenu udari nogom Čedu po ruci i njegova močuga odlete u st- ranu. Čeda  pogleda za njom, a nepoznati se okrenu, raspali ga štapom i obori na zemlju.
- Pusti dečaka - rekao je Baji Gušteraću polako mu prilazeći i  usput udari u kantu koju je ovaj držao i katran iz kante se prosu Vasi po licu i odelu. On vrisnu i napade ga pes- nicama ali za tren oka dobi takve batine da pobeže glavom bez obzira ostavljajući svoje pajtaše na cedilu i vrišteći da mu je nepoznati polomio ruku.
Pirgavi me gurnu na tog momka psujući.
- Dodaj mu torbu - reče moj spasilac .
Videvši da je pametnije da posluša Pirgavi podiže moju torbu i pruži mi je.
- Nikad više da niste smeli dirati ovog dečaka. Što niste napali nekog sebi ravnog? Bitange jedne, gubite se odavde: kazao je napoznati.
Gušterać na to opsova meni i njemu majku i tu ponovo poče tuča. Braća su napadala iz sve snage ali nisu imali šanse. Sad ja nisam mogao mirno stajati i gledati nego sam se i sam umešao. Uzeo sam Čedinu motku pa raspalio mlađeg Gušteraća po leđima i to dvaput. U tom su devojčice izašle pred kapiju i oni su pobegli da se ne bi još više osramotili pred njima. Nepoznati se smejao gledajući za njima i ne obraćajući pažnju na devojke koje su pokušale da stupe u razgovor sa nama.
- Nemoj tako jako da udaraš - rekao mi je -, imaš jak udarac ali moraš još da vežbaš i da naučiš da kontrolišeš svoju snagu i energiju.
- Šta da vežbam- pitao sam ga.
- Pa karate ili šta već treniraš.
- Pa ne treniram ništa – rekoh-, samo mi je striko pokazao neke poteze.
- Jeli tvoj stric Milutin Milić ?Potvrdih. Tu smo se upoznali. Rekao je da se zove Vanja i da je on sestrić Hajdarevića. Došao je kod njih da provede raspust. Otpratio me je do kuće. Devojčicama se nije ni obratio.
- Nisu one vredne reči - kazao mi je,- mogle su da ti pomognu, da pozovu roditelje, policiju, a samo su gledale...
Siledžije me više nisu dirale, ali Vanji nisu oprostili. Sačekali su ga posle dve ve- čeri sa još dva jarana ispred bioskopa i ko zna kako bi se proveo da njegov ujak, mlađi Hajdarević nije naišao i tu je bio kraj filma što reče komšinica Ljiljana.

- Neće oni više ni tebe ni Vanju dirati - rekao mi je striko koji je i doneo tu vest o sukobu kod bioskopa.
- Veliki Haki, Vanjin stariji ujak je otišao kod Gušteraćevih, a on kad se razbesni...
 Ne zovu njega džabe Orkan. . . On je potpalio Zekavicu Gušteraćevog oca i ovaj ih je premlatio - referisao je stric vest koju je čuo od komšinice Ljiljane.
- Nisam baš uverena u to da neće više dirati Milana - uzdisala je moja baka.
- Ma ne smeju ga pipnuti. Gušteraćeva majka radi u tvornici, a otac u rudniku - reče striko -, Veliki Haki samo mrdne malim prstom i oni više nikad neće naći nigde posao. Zna to Zekavica zato je i prebio naslednike.
-  Mogao bi i ti pitati da radiš kod njih kad si tako dobar sa Hajdarevićima:podsmeš-  ljivo je rekao  deda.
- Ja da kopam pod planinom ? grdno se uvredio  striko -, nijesam ja krtica.
- Pa ja sam tebe hteo dati za ministra ali ti si dvaput pao treći razred gimnazije i jedva si završio tu srednju školu, a posle si se dao na filozofiju - rekao je deda.
- A šta bi ti Milutine radio ? - pitala je ozbiljno baka.
- Ja bi rado vozio kamion kao moj bata - rekao je striko i lupio mog oca po ramenu.
- Ko će tebi dati kamion da voziš? Tvoje kvalifikacije su isuviše velike za tako prost posao - sarkastično je rekao deda.
- Hajdarevići drže celi grad u šaci - reče baka.
Otac je samo ćutao i pušio. Nije ni opazio kad mu je striko pokrao krofne iz tanjira. Slutio sam da se otac opet sprema na put. Tad mi je sinula ideja, sad kad sam ja dobar sa Vanjom što da ga ne pitam da se zauzme za mog oca kod svojih ujaka pa da ga oni negde za- posle u gradu. Ipak hteo sam da se pre toga konsultujem sa stricem. Našao sam ga uveče kako sedi na klupi ispred fontane u bašti pa mu priđoh i upoznah ga sa svojim planom.
- Ma ne verujem da tu Vanja može bilo šta učiniti. Mi godinama ne govorimo sa njima.  ---Zašto? - pitao sam.
- Pa bilo je tu nekih sitnih svađa. Izbio je jedan veliki sukob između majke Hajdarevića i tvoje bake i tu je bio kraj.
- A kakav je to bio sukob?
Striko je malo poćutao pa rekao - Zbog Miralema.
- Kog Miralema ?
- Zar se ti njega ne sećaš - ozbiljno me pitao striko.
Nisam se mogao setiti nikakvog Miralema.
Ne sećaš se našeg crnog mačka koji je pobegao kod Hajdarevića ?
Meni puče neka stara slika pred očima
- Ti si bio tad mali - nastavi striko, - imali smo mi mačka, on se nešto prozlio pa nam pojeo papagaje, pa ga je baba grdila, a on je istog dana prebegao kod Hajdarevića.
Njihova majka nije volela mačke pa ga je tri puta vraćala, a on je opet bežao kod njih. Kad je pobegao četvrti put kod njih veliki Haki nije dao svojoj majci da prebaci mačka u na- šu bašču i tu su se strašno posvađale tvoja baka i njihova mati. Pet godina je tamo ma- čak živeo. Jel vidiš onaj grm bele ruže tamo u njihovoj bašti pored fontane, tamo je Haki sahranio Miralema i kamen beleg mu stavio i ruže posadio jer on je zavoleo tog mačka, a i mačak njega.
Tu je stric zaćutao i zagledao se negde u mrak, a ja sam otrčao u očevu sobu i u fioci nje-govog stola pod nekim starim pismima našao sam sliku koju sam ja još pre tri godine otkrio. Na toj slici su moj otac, stric Milutin, deda i moj drugi stric pokojni Marko.  Poginuo je pre ovog velikog rata. On mene drži u naručiju, a pored nas se isprsio kru- pan crni mačak sa belom košuljicom. Tu me je i otac zatekao kako gledam sliku. Nisam ga čuo kad je ušao.
- Tata što mi ne govorimo sa Hajdarevićima - pitao sam ga - jel zbog mačka?
- Ma kakvog mačka - smejao se otac - ko ti je to rekao? Nije zbog mačka.
Otac je uzeo sliku i zagledao se u nju.
- Naš je Marko hteo da se ženi Vanjinom majkom ali tvoja baka i njena mati nisu dale.
Onda se ona udala za Vanjinog oca, a Marko je našao drugu devojku no ona nije bila za nje- ga. Jedne večeri, na pumpi u Vatinu dok su čekali da natoče gorivo, prišli su im neki ljudi i pobili ih. Ta je devojka imala opasnog momka pre Marka. Moguće je da je taj nare-
dio svojim ljudima da to učine ili se neko osvetio Marku jer je radio u policiciji. Ne-
moj baku ispitivati o tome. Ona krivi sebe što je Marku branila da se oženi Vanjinom majkom. Da je nju oženio možda bi danas bio živ ili  bi bar dete ostalo iza njega:rekao je otac. - Miralem je bio Markov mačak. Posle sahrane on je prešao kod Hajdarevića. Ovaj crni čuponja je Miralem:otac je dugo posmatrao fotografiju.                         
 - Pa meni Vanja dođe kao brat - pomislio sam.
I stvarno nalazio sam i prijatelje kasnije, ali takvog kao on nisam našao. On je pomirio naše dve porodice, samo njegova majka i moja baka nikad nisu progovorile. On je i mom ocu našao posao da vozi autobus do Brčkog i nazad i otac je svaki dan bio kod kuće. I st- rica su zaposlili. On je bolje avanzovao od oca, postao je savetnik mlađeg Hajdarevića. Šta je on njega savetovao i kako, to sam bog zna.
Baba je samo rekla da jevreća našla zakrpu...Uglavnom striko se vozikao po gradu u cr-  nom mercedesu, obučen kao kakav mafijaš. Pratio je svog gazdu na njegovim putovanjima. Koristeći svoj položaj učinio je mnogo za naš kraj. Asfaltirao je naše sokače i teren za košarku, uveo rasvetu sve do kraja ulice. Lično se založio da se bandera sa uličnom svetiljkom stavi pred dvorište naše komšinice Ljiljane i to baš tamo gde je ona tra- žila, da joj svetlost osvetljava dvorište ali ne i kuću i prilaz kući. Kad su šinteri uz  lutalice pokupili i njenu Bubicu i Gavricu baba Rosinog striko je lično išao uLipo-list u kafileriju i vratio oba psa, iako nije govorio sa baba Rosom jer ga je klela kako je ostavio njenu Ružicu na pravdi Boga pre dvadeset godina, a u stvari trebalo je da mu bude zahvalna jer joj se unuka posle udala za nekog bogatog Grka. I uz Gavru i Bubicu doveo je  još dva psa iz kafilerije i to samo zato što su ga nekako tužno gledali pa je jednog uzeo sebi, a drugog dao nekom svom jaranu. Sredio je da autobusko stajalište bude na ulazu u naš sokačić i da komšinica Ljilja dobije dugo željenu parcelu na gradskom groblju koju je ona odavno merkala za sebe i svog Boru ali mesto joj je bilo preskupo, umalo da počnu da zidaju i grobnicu ali tu je Bora poludeo i rekao: - Komšija ako je od tebe dosta je, što si učinio učinio si...
Kad se pomenuti Bora Zver vratio iz Turske i hteo da istuče Ljiljanu jer je  još prvo ve-če po povratku dobio anonimnu dojavu o njenom nedoličnom ponašanju ,, dok je on riziko- vao glavu jureći po džadama Anadolije...,striko je išao da svedoči da su to sve laži ljubo- mornog komšiluka, da kod osumnjičene niko nije dolazio osim rodbine i njega i to uvek u prisustvu poneke drugarice. Čak je doveo i dve drugarice da potvrde tu priču (to behu neke konobarice iz Ugljevika koje Ljilja nikad pre nije videla ali ipak se sa njima poz- dravila kao sa najrođenijim). Mene i Safeta je poveo kao svedoke i saučesnike jer je slu- tio da Bora sprema neki nepredvidljiv manevar. I stvarno komšija Zverko je tražio da se svi prisutni, osim nas dece, zakunu na Bibliju da govore istinu. Stric je tad rekao da se on kune samo na svoju Bibliju i izvadio je svoj primerak knjige ukoričene u crne kori- ce sa zlatnim obrubom. Na tu knjižicu su drugarice položile svoje šape i svečano se zaklele da je Ljilja najbolja domaćica u kraju, da je komšiluk mrzi jer je mlada, lepa, vesela i najškolovanija od svih žena u ulici, te ima divnog muža koji vredno radi i fi- no zarađuje pa ona ne mora da radi već živi i uživa ko Bonapartina Džozefina ( tu je pao Bora kad je čuo da ga porede sa Napoleonom).
I na kraju su dvaput ponovile da se dotična nikad nije raskalašno i raspusno ponašala. U stvari stric im je napisao šta treba da kažu, a ja sam to otkucao na mašini, one su to naučile napamet. Ali umesto raspusno svedokinje su rekleraskupusno pa se Bora dugo češao po glavi razmišljajući šta znači ta reč i na kraju je nasamo mene pitao šta znači taj pridev. Safet je otkrio da sam ja tu reč pogrešno napisao, a one su to kazale kako je i bilo napisano. A na Bibliju se nisu zaklele, daleko bilo, to je bilo džepno izdanje knjige ,,Ptice umiru pevajući,, koju je striko nekad dobio od svoje velike ljubavi  Sanele iz Šekovića  i koju on nosi sa sobom kao amajliju jer mu je jednom spasla glavu kad je bio na ratištu pa je čitajući kratio duge noći na straži. Jednom ga je neko napao u mraku i uda- rio nožem u grudi ali nož je udario u knjigu i skliznuo što je dalo trenutak dva stricu da se razbudi i odbrani. Sjajna karijera moga strica je prekinuta posle pet meseci služ- bovanja i to u trenutku kad je čak rešio i da se oženi jer je ponovo našao novu ljubav svog života i ona je bila stvarno fina cura. Ali vratila se jednog dana njegova bivša žena, moja strina Marina, sa decom i bebom u stomaku, vratila se samoincijativno posle tri godine od razvoda, rekavši da je on otac i tog trećeg njenog deteta. Kad je on pitao strinu marinu kako je to moguće kad on nju nije video više od godinu dana te da su zbog dece komunicirali samo telefonom ili preko njene braće posrednika, ona je kratko rekla:
,, Milutine ne lupetaj, ili ćeš priznati dete ili ću skočiti u Drinu pa ti vidi šta ćeš posle da radiš...”Nisam smeo reći babi i ocu šta sam čuo. Dedi sam kazao, a on mi reče da ćutim, možda će nas to dete lebom raniti jednog dana... Hvala Bogu što je Marinu usmerio u našu avliju, mogla je sa decom otići na most... Naravno razrešio je striko i tu situaciju na svoj način ali to već spada u neku drugu priču koju ću vam ispričati neki drugi put. Što se tiče Cece nastavnice biologije,
moja jedinica se pretvorila u blistavu peticu čim je striko ušao sa velikim buketom crvenih ruža u zbornicu. Stradale su preko noći sve naše i baba Cvetine ruže, njih sto pedest.
– Srećom po tebe Milutine, Ceca je udata za Tošu, a Toša nema nameru da umre još bar trideset godina - kazala je baba kad joj je on objasnio zašto je preko noći opustošio našu baštu. Joj Crni Milutine kako bi te sad prebila prutom, ali pošto si imao dobru nameru i pomogao našem dečaku opraštam ti i ovo nevaljalstvo.

PODELITE OVAJ TEKST NA: