|
|
|
 | Оливера Синђелић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
МОДРО НЕБО НАД МОДРИЧОМ Нисам их одмах приметио. Шуњали су се за мном, Сафетом и Николом све до њихове ку- ће. Ту су Сафет и Никола ушли у своје двориште, а ја сам продужио даље. Морила ме је јединица из биологије. Где баш данас да добијем јединицу, а отац јуче стигао кући? Како сад да изађем пред оца, како да га погледам у очи? Морам признати да нисам учио, нисам се ни надао да ће наставница да пита јер нас је све оценила прошле недеље. Нисам имао кад да учим. У петак нисам могао да учим јер смо дознали да отац стиже па се цела кућа узрујала. У суботу смо га цео дан очекивали, а он је у подне јавио да му се камион поква- рио на мађарској граници. То вече је стигао стриц са новом вереницом, баба се умало није шлогирала, целу ноћ је био циркус. У недељу јутро је дошао отац, како сам ја могао да уч- им у недељу? Нисам га видео три месеца, крстарио је по Русији превозећи неку робу за Рокија Филиповића. Јутрос на првом часу смо имали контролни из математике, ту сам још и добро прошао. Чак је и Сафет преписао од мене и обојица смо добили тројке. На задњем часу беше Косово. Девет јединица. Само се Сафет спасао. Њега је питала првог, шаптали смо, он није ништа чуо. Правдао се да га је целу ноћ болело увo и опроштено му је. Зато сам ја настрадао. Није да ништа нисам знао, досећао сам се понечег, Жаклина ми је напи-сала крупним словима на папиру неке одговоре, али то није било довољно. А лепо је Ни- кола, Сафетов брат, говорио да побегнемо са биологије, а Сафет неће, као боји се... Никола нас је сачекао у парку. Сафет је грдио ботаничарку те како је безобразна, те како се капри- цирала да ми морамо знати све љускаре и зглавкаре одавде до пустиње Азербејџана, те не спремамо се ми за подморничаре и космонауте да морамо знати како која риба дише и шта све гамиже по дну Тихог океана... Ја сам ишао за њим јадан и чемеран. Нисам знао шта да кажем оцу. Нисам могао да га лажем, а нисам смео да прећутим тако важну ствар јер би он могао да оде до школе па да сам све сазна. Није он заслужио да га лажем, ломи се тамо по беспућима Сибира да заради који динар, а ја магарац нисам могао да седим у топлој соби и да научим три бедне лекције. Никола је само ћутао, слутио је он шта мене мучи. Сафет тад рече како је ботаничарка постала сенилна јер је три пута поновила једну исту речени- цу како ја треба увек све да знам јер сам одличан ђак, а такви су ми били и отац и стриц...
Никола рече да је наставница и њега тако прошле године давила кад је био седми разред.
- Ама мени се чини да она само твог оца узгред помиње, а да акценат баца на твог даиџу - рече ми Сафет ухвативши ме за рукав.
- Што ти не пошаљеш стрица у школу да реши тај неспоразум са наставницом? - питао ме је Никола,- ако ти остане кец у дневнику не можеш извући петицу на крају године.
Сафет је био згранут братовим предлогом. Седосмо на клупу. Дотрча до нас неки рундави бели псић. Никола га помази. Куче полете за голубовима који су шетали по трави парка.
- Како да пошаљем стрица у школу?: упитах Николу- Зар се не сећаш шта би прошле године?Е ту је био проблем. Прошле године смо га нас тројица молили да се представи као Сафетов и Николин отац те да оправда неке часове Николи и мој стрико је то радо прихва- тио јер је он увек спреман на свакакве ујудурме. Проблем је био што је ботаничарка прош- ле године била Николина разредна и стрику је свакако запамтила.
- Нека каже истину да ти је стриц, и да га занима какав си ти ђак - поче да ме саветује Никола,али птица злосутница Сафет одмах тај план сасече у корену.
- Како он може сад да буде Миланов стриц, а прошле године је био наш отац, Милан се презива Милић, а ми се презивамо Хаџихафизбеговић, па није ботаничарка луда. Осим то-га, стрико и она су ишли заједно у основну школу. Он несретник је то схватио тек кад се појавио пред њом у зборници. Дала му је и број телефона, срећом никад је није назвао.
- Ама само ти пошаљи стрица - рекао је Никола на растанку, није она мени џаба сто пута говорила,, поздрави тату, позрави тату,,...Хвала твом стрицу што ми је главу спасао и мо- јој матери што је све разумела и сакрила нас, да је наш бабо сазнао за моје јединице оде- рао би нас као зечеве и мене и вас што сте ми били јатаци и стрику што је ишао да ме спа- шава...Ја извукох на крају петицу. Да не би твог стрикана сад би ја са вама поново био у седмом разреду. Само ти Милане, испричај све њему и пошаљи га у школу.
Пођосмо кући. Код Жаклининог сокака се растадосмо.Вагајући да ли да ишта причам стрицу или да по Сафетовом савету изађем са истином пред оца касно сам приметио црну тројку која ме је пратила. Већ сам био ушао у моју улицу и баш пред Анином кућом чини ми се ниоткуд појавише се испред мене Небојша Пиргаћ,Баја Гуштерица и Гуштераћов брат дебели Чеда. Ко зна по који пут на истом месту исти сценарио. Знао сам одмах да се то неће по мене добро завршити. Због ничег направиће кавгу, пребиће ме, торбу ће убаци- ти у Анину авлију јер знају да моји са њеним не говоре па ће баба молити комшиницу Љи- љу да оде по торбу. Покушао сам да се правим да их не видим, да само прођем поред њих. Бацио сам поглед ка Аниној кући надајући се да ће на тераси бити неко од њених, отац или мајка па ме ови не смеју напасти. Ужаснуо сам се. Завеса на њеном прозору била је померена, Ана и њена сестра су нас посматрале. У том трену ме је дебели Чеда поткачио и ја сам пао у прашину. Нигде никог у близини. Са друге стране улице простире се дугачко двориште Хајдаревића, кућа им је била далеко, а капија висока и закључана па се нисам могао тамо склонити. Гуштераћ млађи ме је шутнуо. Удахнуо сам дубоко и устао чврсто решен да се браним. Срамота ме је било девојчица што гледају. Спустих торбу решен да се браним па како буде, а биће као и увек. Пребиће ме као мачку. Чеда је старији од мене три године, остали две, сви су већи и јачи од мене. Е мој стрико да сам те послушао кад си ме наговарао да тренирам карате... Пиргави је скакутао око мене, а Чеда ме боцкао у леђа дугачким штапом који сам покушао да ухватим и отмем безуспешно. Баја ме је ударио ша- ком, нисам могао да се носим са обојицом. Чеда је вриштао од смеха наслоњен на дрво.
- Мали па ти си прешао у муслимане, стриц ти довео Туркињу - смејао се Пиргаћ – кад ћеш да частиш?Покушао сам да га ударим торбом јер ми је он био најближи али промашио сам. Чеда ме је ухватио за врат, а другом руком око паса и подигао ме као врећу, батргао сам се и гушио од беса и немоћи.- Дај канту да га поквасимо.
И када је Васа пришао са кантицом пуном неке црне текућине са очитом намером да ми је проспе по глави, одједном из башче Хајдаревића да ли са високе камене ограде или из крошње старе трешње што се наднела над сокак скочи човек, дочека се на ноге и стаде пред нас. Нисам га добро видео јер су ми сузе беса и немоћи замаглиле очи али познао сам да то није ниједан од браће Хајдаревића. Ово је био неки младић мало старији од ме- не, висок, дугокос са некаквим штапом у руци.
- Шта то радите беспосличари? питао их је.
Хтедох да га упозорим на дебелог Чеду што му се шуњао иза леђа са мотком у руци али овај Робин Худ се нагло окрену удари ногом Чеду по руци и његова мочуга одлете у ст- рану. Чеда погледа за њом, а непознати се окрену, распали га штапом и обори на земљу.
- Пусти дечака - рекао је Баји Гуштераћу полако му прилазећи и успут удари у канту коју је овај држао и катран из канте се просу Васи по лицу и оделу. Он врисну и нападе га пес- ницама али за трен ока доби такве батине да побеже главом без обзира остављајући своје пајташе на цедилу и вриштећи да му је непознати поломио руку.
Пиргави ме гурну на тог момка псујући.
- Додај му торбу - рече мој спасилац .
Видевши да је паметније да послуша Пиргави подиже моју торбу и пружи ми је.
- Никад више да нисте смели дирати овог дечака. Што нисте напали неког себи равног? Битанге једне, губите се одавде: казао је напознати.
Гуштераћ на то опсова мени и њему мајку и ту поново поче туча. Браћа су нападала из све снаге али нису имали шансе. Сад ја нисам могао мирно стајати и гледати него сам се и сам умешао. Узео сам Чедину мотку па распалио млађег Гуштераћа по леђима и то двапут. У том су девојчице изашле пред капију и они су побегли да се не би још више осрамотили пред њима. Непознати се смејао гледајући за њима и не обраћајући пажњу на девојке које су покушале да ступе у разговор са нама.
- Немој тако јако да удараш - рекао ми је -, имаш јак ударац али мораш још да вежбаш и да научиш да контролишеш своју снагу и енергију.
- Шта да вежбам- питао сам га.
- Па карате или шта већ тренираш.
- Па не тренирам ништа – рекох-, само ми је стрико показао неке потезе.
- Јели твој стриц Милутин Милић ?Потврдих. Ту смо се упознали. Рекао је да се зове Вања и да је он сестрић Хајдаревића. Дошао је код њих да проведе распуст. Отпратио ме је до куће. Девојчицама се није ни обратио.
- Нису оне вредне речи - казао ми је,- могле су да ти помогну, да позову родитеље, полицију, а само су гледале...
Силеџије ме више нису дирале, али Вањи нису опростили. Сачекали су га после две ве- чери са још два јарана испред биоскопа и ко зна како би се провео да његов ујак, млађи Хајдаревић није наишао и ту је био крај филма што рече комшиница Љиљана.- Неће они више ни тебе ни Вању дирати - рекао ми је стрико који је и донео ту вест о сукобу код биоскопа.
- Велики Хаки, Вањин старији ујак је отишао код Гуштераћевих, а он кад се разбесни...
Не зову њега џабе Оркан. . . Он је потпалио Зекавицу Гуштераћевог оца и овај их је премлатио - реферисао је стриц вест коју је чуо од комшинице Љиљане.
- Нисам баш уверена у то да неће више дирати Милана - уздисала је моја бака.
- Ма не смеју га пипнути. Гуштераћева мајка ради у творници, а отац у руднику - рече стрико -, Велики Хаки само мрдне малим прстом и они више никад неће наћи нигде посао. Зна то Зекавица зато је и пребио наследнике.
- Могао би и ти питати да радиш код њих кад си тако добар са Хајдаревићима:подсмеш- љиво је рекао деда.
- Ја да копам под планином ? грдно се увредио стрико -, нијесам ја кртица.
- Па ја сам тебе хтео дати за министра али ти си двапут пао трећи разред гимназије и једва си завршио ту средњу школу, а после си се дао на филозофију - рекао је деда.
- А шта би ти Милутине радио ? - питала је озбиљно бака.
- Ја би радо возио камион као мој бата - рекао је стрико и лупио мог оца по рамену.
- Ко ће теби дати камион да возиш? Твоје квалификације су исувише велике за тако прост посао - саркастично је рекао деда.
- Хајдаревићи држе цели град у шаци - рече бака.
Отац је само ћутао и пушио. Није ни опазио кад му је стрико покрао крофне из тањира. Слутио сам да се отац опет спрема на пут. Тад ми је синула идеја, сад кад сам ја добар са Вањом што да га не питам да се заузме за мог оца код својих ујака па да га они негде за- после у граду. Ипак хтео сам да се пре тога консултујем са стрицем. Нашао сам га увече како седи на клупи испред фонтане у башти па му приђох и упознах га са својим планом.
- Ма не верујем да ту Вања може било шта учинити. Ми годинама не говоримо са њима. ---Зашто? - питао сам.
- Па било је ту неких ситних свађа. Избио је један велики сукоб између мајке Хајдаревића и твоје баке и ту је био крај.
- А какав је то био сукоб?
Стрико је мало поћутао па рекао - Због Миралема.
- Ког Миралема ?
- Зар се ти њега не сећаш - озбиљно ме питао стрико.
Нисам се могао сетити никаквог Миралема.
Не сећаш се нашег црног мачка који је побегао код Хајдаревића ?
Мени пуче нека стара слика пред очима
- Ти си био тад мали - настави стрико, - имали смо ми мачка, он се нешто прозлио па нам појео папагаје, па га је баба грдила, а он је истог дана пребегао код Хајдаревића.
Њихова мајка није волела мачке па га је три пута враћала, а он је опет бежао код њих. Кад је побегао четврти пут код њих велики Хаки није дао својој мајци да пребаци мачка у на- шу башчу и ту су се страшно посвађале твоја бака и њихова мати. Пет година је тамо ма- чак живео. Јел видиш онај грм беле руже тамо у њиховој башти поред фонтане, тамо је Хаки сахранио Миралема и камен белег му ставио и руже посадио јер он је заволео тог мачка, а и мачак њега.
Ту је стриц заћутао и загледао се негде у мрак, а ја сам отрчао у очеву собу и у фиоци ње-говог стола под неким старим писмима нашао сам слику коју сам ја још пре три године открио. На тој слици су мој отац, стриц Милутин, деда и мој други стриц покојни Марко. Погинуо је пре овог великог рата. Он мене држи у наручију, а поред нас се испрсио кру- пан црни мачак са белом кошуљицом. Ту ме је и отац затекао како гледам слику. Нисам га чуо кад је ушао.
- Тата што ми не говоримо са Хајдаревићима - питао сам га - јел због мачка?
- Ма каквог мачка - смејао се отац - ко ти је то рекао? Није због мачка.
Отац је узео слику и загледао се у њу.
- Наш је Марко хтео да се жени Вањином мајком али твоја бака и њена мати нису дале.
Онда се она удала за Вањиног оца, а Марко је нашао другу девојку но она није била за ње- га. Једне вечери, на пумпи у Ватину док су чекали да наточе гориво, пришли су им неки људи и побили их. Та је девојка имала опасног момка пре Марка. Могуће је да је тај наре-
дио својим људима да то учине или се неко осветио Марку јер је радио у полицицији. Не-
мој баку испитивати о томе. Она криви себе што је Марку бранила да се ожени Вањином мајком. Да је њу оженио можда би данас био жив или би бар дете остало иза њега:рекао је отац. - Миралем је био Марков мачак. После сахране он је прешао код Хајдаревића. Овај црни чупоња је Миралем:отац је дуго посматрао фотографију.
- Па мени Вања дође као брат - помислио сам.
И стварно налазио сам и пријатеље касније, али таквог као он нисам нашао. Он је помирио наше две породице, само његова мајка и моја бака никад нису проговориле. Он је и мом оцу нашао посао да вози аутобус до Брчког и назад и отац је сваки дан био код куће. И ст- рица су запослили. Он је боље аванзовао од оца, постао је саветник млађег Хајдаревића. Шта је он њега саветовао и како, то сам бог зна.
Баба је само рекла да јеврећа нашла закрпу...Углавном стрико се возикао по граду у цр- ном мерцедесу, обучен као какав мафијаш. Пратио је свог газду на његовим путовањима. Користећи свој положај учинио је много за наш крај. Асфалтирао је наше сокаче и терен за кошарку, увео расвету све до краја улице. Лично се заложио да се бандера са уличном светиљком стави пред двориште наше комшинице Љиљане и то баш тамо где је она тра- жила, да јој светлост осветљава двориште али не и кућу и прилаз кући. Кад су шинтери уз луталице покупили и њену Бубицу и Гаврицу баба Росиног стрико је лично ишао уЛипо-лист у кафилерију и вратио оба пса, иако није говорио са баба Росом јер га је клела како је оставио њену Ружицу на правди Бога пре двадесет година, а у ствари требало је да му буде захвална јер јој се унука после удала за неког богатог Грка. И уз Гавру и Бубицу довео je још два пса из кафилерије и то само зато што су га некако тужно гледали па је једног узео себи, а другог дао неком свом јарану. Средио је да аутобуско стајалиште буде на улазу у наш сокачић и да комшиница Љиља добије дуго жељену парцелу на градском гробљу коју је она одавно меркала за себе и свог Бору али место јој је било прескупо, умало да почну да зидају и гробницу али ту је Бора полудео и рекао: - Комшија ако је од тебе доста је, што си учинио учинио си...
Кад се поменути Бора Звер вратио из Турске и хтео да истуче Љиљану јер је још прво ве-че по повратку добио анонимну дојаву о њеном недоличном понашању ,, док је он ризико- вао главу јурећи по џадама Анадолије...,стрико је ишао да сведочи да су то све лажи љубо- морног комшилука, да код осумњичене нико није долазио осим родбине и њега и то увек у присуству понеке другарице. Чак је довео и две другарице да потврде ту причу (то беху неке конобарице из Угљевика које Љиља никад пре није видела али ипак се са њима поз- дравила као са најрођенијим). Мене и Сафета је повео као сведоке и саучеснике јер је слу- тио да Бора спрема неки непредвидљив маневар. И стварно комшија Зверко је тражио да се сви присутни, осим нас деце, закуну на Библију да говоре истину. Стриц је тад рекао да се он куне само на своју Библију и извадио је свој примерак књиге укоричене у црне кори- це са златним обрубом. На ту књижицу су другарице положиле своје шапе и свечано се заклеле да је Љиља најбоља домаћица у крају, да је комшилук мрзи јер је млада, лепа, весела и најшколованија од свих жена у улици, те има дивног мужа који вредно ради и фи- но зарађује па она не мора да ради већ живи и ужива ко Бонапартина Џозефина ( ту је пао Бора кад је чуо да га пореде са Наполеоном).
И на крају су двапут поновиле да се дотична никад није раскалашно и распусно понашала. У ствари стриц им је написао шта треба да кажу, а ја сам то откуцао на машини, оне су то научиле напамет. Али уместо распусно сведокиње су реклераскупусно па се Бора дуго чешао по глави размишљајући шта значи та реч и на крају је насамо мене питао шта значи тај придев. Сафет је открио да сам ја ту реч погрешно написао, а оне су то казале како је и било написано. А на Библију се нису заклеле, далеко било, то је било џепно издање књиге ,,Птице умиру певајући,, коју је стрико некад добио од своје велике љубави Санеле из Шековића и коју он носи са собом као амајлију јер му је једном спасла главу кад је био на ратишту па је читајући кратио дуге ноћи на стражи. Једном га је неко напао у мраку и уда- рио ножем у груди али нож је ударио у књигу и склизнуо што је дало тренутак два стрицу да се разбуди и одбрани. Сјајна каријера мога стрица је прекинута после пет месеци служ- бовања и то у тренутку кад је чак решио и да се ожени јер је поново нашао нову љубав свог живота и она је била стварно фина цура. Али вратила се једног дана његова бивша жена, моја стрина Марина, са децом и бебом у стомаку, вратила се самоинцијативно после три године од развода, рекавши да је он отац и тог трећег њеног детета. Кад је он питао стрину марину како је то могуће кад он њу није видео више од годину дана те да су због деце комуницирали само телефоном или преко њене браће посредника, она је кратко рекла:
,, Милутине не лупетај, или ћеш признати дете или ћу скочити у Дрину па ти види шта ћеш после да радиш...”Нисам смео рећи баби и оцу шта сам чуо. Деди сам казао, а он ми рече да ћутим, можда ће нас то дете лебом ранити једног дана... Хвала Богу што је Марину усмерио у нашу авлију, могла је са децом отићи на мост... Наравно разрешио је стрико и ту ситуацију на свој начин али то већ спада у неку другу причу коју ћу вам испричати неки други пут. Што се тиче Цеце наставнице биологије,
моја јединица се претворила у блиставу петицу чим је стрико ушао са великим букетом црвених ружа у зборницу. Страдале су преко ноћи све наше и баба Цветине руже, њих сто педест.
– Срећом по тебе Милутине, Цеца је удата за Тошу, а Тоша нема намеру да умре још бар тридесет година - казала је баба кад јој је он објаснио зашто је преко ноћи опустошио нашу башту. Јој Црни Милутине како би те сад пребила прутом, али пошто си имао добру намеру и помогао нашем дечаку опраштам ти и ово неваљалство.
|
