detalj slike: KRK Art dizajn

Daničina deca

Aleksandra Đorđević

Nekad sanjamo ljude koje smo voleli. Prošle noći me je pohodila osoba koja je razvezala naše prijateljstvo. Dugo nisam mislila na nju. Prihvatila sam da budim u njoj nepoželjna osećanja i da njena odluka manje ima veze sa mnom koliko sa njom. Označila sam je u svom indeksu pojmova kao nepouzdanog prijatelja misleći da je gotovo sa odnosima i ljudima onog momenta kad ih klasifikujemo, definišemo, imenujemo.

U nekoj „naglavačke” verziji ovog našeg sveta moja torba je ostala kod Danice, da joj zarad priče dadnemo to ime. Ne znam šta i da li uopšte moja torba išta sadrži, ali nije u pravim rukama. Danica mi duguje torbu, a nema je. Poslednje je svetlo u zgradi, glas na interfonu, žmigavac na raskrsnici. Izmiče mi u fantomskom gradu, po ulicama kojima smo se nekada zajedno šetale i pretvara u reči koje sam čuvala verujući da ćemo ih deliti i dati im smisao – zajedno. Pokušavam da kontaktiram sa njom, ali poruke se brišu, brojevi gase. Konačno, jedno od njene dece vraća mi torbu, praznu, a u meni se javlja punoća koja je potpuno u neskladu sa situacijom.

Nešto moje ostalo je zarobljeno u vremenu, a naš odnos se nastavio iako nas dve ne učestvujemo više aktivno u njemu. Moja torba je prazna, ali konačno u mojim rukama, i mogu da je punim blagodatima. Prvo što želim u nju da ubacim jeste ovo pismo adresirano na neku mene iz budućnosti. Ova koja piše druži se sa duhovima, oživljava počinule, krpi polomljeno. Najdragocenije joj je pisanje, a taj proces je izgubljen za nju u konačnom proizvodu. Zato ona iznova piše, a torba je naizgled prazna.

Seća se da je nekad, kao i drugi mladi paunovi i paunice, pisala iz pobune i tobože se vređala što se narod ne divi njenom per(j)u, doduše skromnijem nego kod njenih muških parnjaka. Prozivala je i palila dok se sama nije zapalila i u toj vatri izgoreo je dobar deo njene sujete. Iz žara i dalje piše, iz pepela podiže mauzolejske relikvije: zatrpana sećanja na velikane njene prošlosti.

Sinoć sam obišla Parlament Severne Rajne-Vestfalije i stojeći za pultom govornika kako bi moje potomstvo ovekovečilo svečani momenat, razmišljala kakvu to mudrost ja imam da zaveštam budućim naraštajima. Pritisla sam torbu uz sebe i kroz glavu su mi prošle migracije, ekonomske krize, društvena odgovornost i Teorija polomljenih prozora. Niko se više ne trudi u sredinama u kojima ništa ne funkcioniše. Ljudi koji se bore za sopstvenu i egzistencije svoje dece, nemaju kapaciteta da se bore za planetu, ma koliko kontradiktorno to zvučalo. Zavladala je pandemija kratkovidosti, a ja se pitam da li zagovaraoci gorepomenute teorije imaju pravo kad kradljivce hleba kažnjavaju odsecanjem ruke i naivno zagledam u polomljene prozore ne bih li razotkrila uzroke njihove gladi. Odlučujem da kažem da svi svoje torbe drže uza se, da ih pune zavređenim, ali i da dele, pre svega hleba, naše nasušne potrebe za ljubavlju.

Na izlasku iz Parlamenta okrećem točak sreće i izlazim praznih ruku. Neka, instant nagrade me ne zanimaju. Ja ću za svoje da se izborim jer sve više mi se čini da je moja torba zapravo moja borba i da me je Danica zato napustila.

A što se tiče velikana moje prošlosti, deda me je naučio da vodim računa o svom telu, da ga ne punim šećerima i mastima dok ne posustane pod sladokusjem i pukne kao kesa. Baba me je naučila da ne zavisim od muškarca, da sve što mi je potrebno pronađem u sebi, a da je muškarac koji me voli, poštuje i podržava – blagoslov. Put od potrebe do dara prešla sam i u pisanju večito se ljuljajući između žarišta u sebi i magnetnog polja izvan mene. Neke priče se nastavljaju mimo moje volje, pišući se same, a ja sam naučila da se prepustim toku, da me ne pojede vir.

Ne ljutim se više na babu i dedu što su me prerano napustili; prerano su sebe drugima dali. Ne ljutim se na narod, svi smo kao rasute drvene bojice iz jedne stare drvene kutije. Svi pišemo svoje priče, neke ostaju izrezbarene u drvetu, neke se lepe, neke razmazuju. Ne ljutim se na Danicu, štaviše viđam je češće nego ikada, na njenoj putanji. Javlja mi se pre prvog sunca da me podseti da ja imam svoj put od sunca do kraja i da nikako ne zaboravim da na put ponesem torbu.

PODELITE OVAJ TEKST NA: