|
|
|
 | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Даничина деца
Александра Ђорђевић Некад сањамо људе које смо волели. Прошле ноћи ме је походила особа која је развезала наше пријатељство. Дуго нисам мислила на њу. Прихватила сам да будим у њој непожељна осећања и да њена одлука мање има везе са мном колико са њом. Означила сам је у свом индексу појмова као непоузданог пријатеља мислећи да је готово са односима и људима оног момента кад их класификујемо, дефинишемо, именујемо. У некој „наглавачке” верзији овог нашег света моја торба је остала код Данице, да јој зарад приче даднемо то име. Не знам шта и да ли уопште моја торба ишта садржи, али није у правим рукама. Даница ми дугује торбу, а нема је. Последње је светло у згради, глас на интерфону, жмигавац на раскрсници. Измиче ми у фантомском граду, по улицама којима смо се некада заједно шетале и претвара у речи које сам чувала верујући да ћемо их делити и дати им смисао – заједно. Покушавам да контактирам са њом, али поруке се бришу, бројеви гасе. Коначно, једно од њене деце враћа ми торбу, празну, а у мени се јавља пуноћа која је потпуно у нескладу са ситуацијом. Нешто моје остало је заробљено у времену, а наш однос се наставио иако нас две не учествујемо више активно у њему. Моја торба је празна, али коначно у мојим рукама, и могу да је пуним благодатима. Прво што желим у њу да убацим јесте ово писмо адресирано на неку мене из будућности. Ова која пише дружи се са духовима, оживљава починуле, крпи поломљено. Најдрагоценије јој је писање, а тај процес је изгубљен за њу у коначном производу. Зато она изнова пише, а торба је наизглед празна. Сећа се да је некад, као и други млади паунови и паунице, писала из побуне и тобоже се вређала што се народ не диви њеном пер(ј)у, додуше скромнијем него код њених мушких парњака. Прозивала је и палила док се сама није запалила и у тој ватри изгорео је добар део њене сујете. Из жара и даље пише, из пепела подиже маузолејске реликвије: затрпана сећања на великане њене прошлости. Синоћ сам обишла Парламент Северне Рајне-Вестфалије и стојећи за пултом говорника како би моје потомство овековечило свечани моменат, размишљала какву то мудрост ја имам да завештам будућим нараштајима. Притисла сам торбу уз себе и кроз главу су ми прошле миграције, економске кризе, друштвена одговорност и Теорија поломљених прозора. Нико се више не труди у срединама у којима ништа не функционише. Људи који се боре за сопствену и егзистенције своје деце, немају капацитета да се боре за планету, ма колико контрадикторно то звучало. Завладала је пандемија кратковидости, а ја се питам да ли заговараоци горепоменуте теорије имају право кад крадљивце хлеба кажњавају одсецањем руке и наивно загледам у поломљене прозоре не бих ли разоткрила узроке њихове глади. Одлучујем да кажем да сви своје торбе држе уза се, да их пуне завређеним, али и да деле, пре свега хлеба, наше насушне потребе за љубављу. На изласку из Парламента окрећем точак среће и излазим празних руку. Нека, инстант награде ме не занимају. Ја ћу за своје да се изборим јер све више ми се чини да је моја торба заправо моја борба и да ме је Даница зато напустила. А што се тиче великана моје прошлости, деда ме је научио да водим рачуна о свом телу, да га не пуним шећерима и мастима док не посустане под сладокусјем и пукне као кеса. Баба ме је научила да не зависим од мушкарца, да све што ми је потребно пронађем у себи, а да је мушкарац који ме воли, поштује и подржава – благослов. Пут од потребе до дара прешла сам и у писању вечито се љуљајући између жаришта у себи и магнетног поља изван мене. Неке приче се настављају мимо моје воље, пишући се саме, а ја сам научила да се препустим току, да ме не поједе вир. Не љутим се више на бабу и деду што су ме прерано напустили; прерано су себе другима дали. Не љутим се на народ, сви смо као расуте дрвене бојице из једне старе дрвене кутије. Сви пишемо своје приче, неке остају изрезбарене у дрвету, неке се лепе, неке размазују. Не љутим се на Даницу, штавише виђам је чешће него икада, на њеној путањи. Јавља ми се пре првог сунца да ме подсети да ја имам свој пут од сунца до краја и да никако не заборавим да на пут понесем торбу.
|
