detalj slike: KRK Art dizajn

Cvetnik ženskih imena

(Ljubica Žikić, Arhiv Vojvodine - Novi Sad i Književni ESNAF - Beograd, 2025. II dopunjeno izdanje)

Ova jedinstvena publikacija istražuje povezanost ženskih imena sa narodnom tradicijom, biljkama, pesništvom i muzikom, nudeći čitaocima multidisciplinarni pristup koji povezuje lingvistiku, etnologiju, književnost i antropologiju. Knjiga ne samo da istražuje istorijsko i simboličko značenje imena, već ih povezuje sa narodnim običajima, pesmama i mitološkim motivima, obogaćujući kulturnu baštinu. Autorka kroz bogatu narativnu strukturu i lirske elemente osvetljava duboko ukorenjene tradicije i njihovu vezu sa identitetom žene kroz vekove.

Njena estetska, akademska i društvena vrednost čine je nezaobilaznim izdanjem za sve koji se bave istraživanjem jezika, folklora, kulture i umetnosti. Knjiga je značajan doprinos ne samo akademskim studijama, već i široj publici koja želi da razume kulturnu istoriju i simboliku ženskih imena u narodnoj baštini. Zbog svoje originalnosti, istraživačke dubine i doprinosa očuvanju narodnih vrednosti, smatram da knjiga Cvetnik ženskih imena zaslužuje posebnu pažnju i nadam se da će biti prepoznata kao delo od značaja za kulturnu i naučnu zajednicu.

urednik: Ilija Šaula

PREDGOVOR

Nadevanje imena poznato je od davnina kod svih naroda sveta kao čin legitimisanja novorođenog deteta, koje se imenom uvodi u krug porodice i šire društvene zajednice. Imenovanje novorođenčeta u našem narodu tradicionalno pripada kumu i predstavlja svečan, ozbiljan i odgovoran čin. Srpski onomastikon pokazuje da je oduvek bila prisutna svest o značenju imena i da se o imenovanju brižljivo promišljalo.

Ime (antroponim) se daje za ceo život i zato ono treba da bude lepo, jednostavno i blagozvučno, a ne bombastično i kitnjasto. Važno je da se ime usaglasi sa prezimenom i da novostvorena celina deluje harmonično i fonetski i morfološki. Uloga imena u čovekovom životu je velika. Imenom ličnost identifikujemo i oslovljavamo, imenu pripisujemo sve dobre i loše postupke, uspehe i neuspehe, večnost i prolaznost. Čovek, zapravo, sva svoja dela ugrađuje u ime. Zato svako drži do svog imena, a imena drugih ljudi izgovara s poštovanjem.

U središtu srpskog imenoslova po starini i lepoti nalazi se ženski biljni imenoslov, to jest, ženska imena koja u svojoj osnovi imaju nazive cveća, trava i drveća (fitonime).

Cvetnik ženskih imena predstavlja odgonetanje pitanja kako je srpski imenoslov, u odnosu na druge narode, sačuvao tako velik broj ženskih imena po bilju. Odgovor se nalazi u vrednosti samog biljnog sveta i njegovom uticaju na čoveka. Ni pred čim čovek nije ostao tako začuđen i zadivljen kao pred lepotom i snagom biljnog sveta. O tome su pevali pesnici svih vremena, a mudraci su govorili da je upravo lepota cveta uticala na duhovni razvoj čovečanstva i da se sreća može ostvariti samo ako živimo u harmoniji sa prirodom.

Naši preci izgradili su svoj odnos prema bilju još u svojoj prapostojbini, kada je nastao i kult bilja, jedan od najlepših kultova naše stare religije, koji je sačuvao svoju snagu, lepotu i autentičnost do današnjih dana. Ovo nasleđe pokazuje da su se naši preci izdvajali između drugih naroda svojom duhovnošću koja je proisticala iz naročitog poimanja trava, cveća, drveća, i svekolikog uvažavanja prirode.

Proces prelaska fitonima u antroponime odvijao se pod strogom kontrolom. Samo nazivi najlepšeg, najmirisnijeg, isceliteljskog i hranljivog bilja birani su za imena i preko njih su namenjivani lepota, sreća, zdravlje i dugovečnost potomstvu.

Najveći broj ženskih imena po bilju potiče iz ranog perioda života naših predaka, a razvila su se iz opštih imenica, kao što su jagoda, višnja, jabuka, dunja, ruža, božur, javor, jasen, itd. Rodno i ukrasno bilje predstavljalo je značajne elemente paganske religije, a u narodnoj pesmi, muzici i igri pripisana mu je bogata i raznovrsna simbolika. Tako će lična imena nastala prema nazivima bilja postati višeznačna i omogućiti da se imenom ne samo naziva već se i opisuje, namenjuje i predskazuje. Ovakav način imenovanja, podređen pre svega značenjskim osobinama imena, doprineo je da se veći deo naših tradicionalnih imena sačuva i održi, bez obzira na snažne internacionalne uticaje.

Širenjem hrišćanske religije, u naš onomastikon će ući veći broj sakralnih imena, a biljnom imenoslovu pridružiće se imena po onom bilju koje je dobilo značajno mesto u hrišćanskim običajima. Takođe, ženski biljni imenoslov obuhvata imena nastala prema nazivu bilja raširenog na balkanskom prostoru posle turskih osvajanja ili pod kulturnim uticajem drugih naroda. U novijem periodu, ženski biljni imenoslov upotpunjuju imena koja će po svojim kriterijumima vrednovati savremeni čovek, a izostaju imena po nazivima onog bilja koje je u savremenom dobu izgubilo prvobitni značaj ili se nije ukorenilo u narodnoj svesti.

Cvetnik ženskih imena pokazuje da su ženska imena po bilju opstala, jer su brižljivo čuvana i negovana kao deo nacionalnog identiteta. Danas ih žene nose, kao što su ih kroz vekove pronele njihove prethodnice i svojom smernošću i lepotom izdigle iznad prolaznosti i pomodnosti svake vrste.

Drugo dopunjeno izdanje

Prvo izdanje Cvetnika izazvalo je značajno interesovanje medija i književne javnosti, jer je to bila prva knjiga koja je sa više aspekata osvetljavala ovaj osoben način imenovanja potomaka, nalazeći argumentaciju u području lingvistike, botanike, etnologije, muzike i književnosti. Drugo izdanje obogaćeno je dodatkom imena Tamara i Tamnjanka, sa željom da imena sa stranica ove knjige uđu u krštenice novorođenih devojčica.

Ljubica Žikić - autor

B

Bilja, Biljana, Biljica, Biljka,
Božura, Božurka, Borana,
Borika, Borjana, Borka,
Boruna, Bosa, Bosilja,
Bosiljka, Bosioka,
Boska, Breza,
Bršljana,
Bršljanka,
Bulka,
Bulkica

BILjA, BILjANA, BILjICA, BILjKA– ženska imena nastala prema sveslovenskom nazivu za bilje i biljke kojim se označava celokupni biljni svet. Danas se roditelji opredeljuju za ova imena zato što su ona milozvučna, narodna i u vezi su sa prirodom. Vuk Karadžić u svom Rječniku spominje samo muško ime Bȉ lja, što znači da su se ova ženska imena, danas kod Srba omiljena i vrlo česta, raširila kasnije. Ime Biljana se pojavljuje u umetničkoj tvorevini kompozitora Stevana Mokranjca, a u narodu se proširilo, verovatno, preko poznate pesme „Biljana platno beleše” [23, str. 106]. Sva ova imena objedinjuju svekoliku lepotu i raskoš bilja i zato su veoma izražajna. Simbolizuju lepotu, zdravlje, ljubav i plodnost.

BILjE (Plantae) je opšti naziv za biljke (rastinje, rašće, bilinje). Narod pod pojmom bilje ne podrazumeva sve rastinje u botaničkom smislu, već ga najčešće poistovećuje sa zeljastim biljem kao što su trave, cveće i usevi. Bilje je mnogobrojno i raznovrsno po svojim karakteristikama. Ono je raznobojno, sočno, lepo i mirišljavo. Ima ga hranljivog i lekovitog, ali i otrovnog.

U dalekoj prošlosti naši preci su uređivali svoj život preko svojih primitivnih predstava o prirodi. Ponašali su se prema običajima koji su kao nepisani zakoni upravljali celokupnim životom i radom ljudi [15, str. 23]. U periodu formiranja paganskog pogleda na svet, bilje je postalo osnovni element mnogih starih običaja i obreda po kojima se čovek ženi, raduje, slavi, obraća božanstvu i vodi borbu protiv nečistih sila, po kojima on odlazi sa ovog sveta i osigurava život na drugom svetu. Da su radnje izvođene biljem bile izuzetno značajne, vidi se po tome što su one sačuvane do današnjih dana, kao što su branje raznovrsnog bilja za đurđevdanski i ivanjdanski buket i pletenje venaca kojima se kite ljudi, kuće i životinje; umivanje i kupanje u vodi u kojoj je potopljeno bilje; kićenje svatova i mladenaca; magične radnje prilikom ljubavnih gatanja, uvek sa željom da se životvorna snaga bilja prenese na ljude i osigura zdravlje, isceljenje bolesti, sreća u porodici, plodnost i opšti napredak.

Pojedini običaji se i danas poštuju, mada se već izgubilo njihovo prvobitno značenje. To je u svim onim slučajevima kada se određeni postupak proprati sa „valja se” ili „ne valja” [15, str. 25]. To pokazuje da je kult bilja jedan od starih kultova sa kojima se naša pravoslavna vera brzo i bezuslovno izmirila, dajući mu pravo da zadrži značajno mesto u novoj religiji, uz dodavanje i nove simbolike. O tome pouzdano svedoči narodna pesma:

Majka sina u ruži rodila,

Jedno bilje, da se ne ureče,
Ružica ga na list dočekala

Drugo bilje, da mi napreduje,
Lastavica pupak odrezala,

Treće bilje, da mi dobro spava.
Bela vila u svilu povila,

Spavaj, spavaj, čedo, sine mili!
A čelica medom zadojila.

Uroci ti pod nogama bili
Vila mu je do tri dobra dala:

Kao konju ploče sve četiri!

[22, str. 189]

Veruje se da bilje stiče moć na Biljani petak i zato ga narod bere u ponoć ili pred zoru, pre izlaska mladog sunca. Branje lekovitog i magičnog bilja je ceremonijalno i zahteva poznavanje i poštovanje magičnih i kultnih propisa. Ova važna radnja potpuno je pripadala ženama i verovalo se da cela vegetacija zavisi od njihove magične intervencije [55, str. 177]. Da bi bili zaštićeni cele godine, ljudi su bilje sušili i uzimali ga kao lek [31, str. 101].

U borbi za opstanak, narod je neprestano pronalazio spasa u onome što ga okružuje, a to je, pre svega, bilje koje se zbog isceliteljske moći naziva lekovitim. Čovek se, posle zanosa i oduševljenja novim tehnologijama, ponovo okreće prirodi, a ona mu skoro uvređeno razotkriva svoja mirišljava i lekovita nedra. Biljni lek je prirodniji u odnosu na sintetički i čovek biva spokojan pijući čaj od nane, majčine dušice ili planinskog čubra, što postaje svakodnevna navika ljudi koji neguju svoje zdravlje. Narodna pesma svedoči da su najlepše i najbolje vidarice bile vile, koje se rađaju iz bilja i drveća, žive u njima ili oko njih. Zato u narodnoj pesmi vila bere lekovito bilje da bi izlečila grlo vojvode Miloša:

Daj me puštaj u planinu živu
da naberem po Miroču bilje,
da zagasim rane na junaku.

[20, str. 161]

Naša narodna lirska pesma miriše na raznovrsno bilje. Tako opojna, biljnim rečima uverava nas da je samo istinska ljubav vredna poštovanja i žrtvovanja. Na žalost, u našem patrijarhalnom društvu punom stega, takva ljubav je mnoge zaobišla. Odatle je proizašlo osećanje da je naša narodna ljubavna pesma tužna. Bilje, u magičnoj sprezi sa brojem devet, ima izuzetnu snagu u ljubavnom gatanju:

Pošetala dilber Anđelija,

Kad sam mu prvu večeru donela,
Pošetala gradu Beogradu;

U večeri devetora bilja:
Ona bira poredom junake;

Milodua, da se milujemo;
Izabrala vojevodu Pavla,
Izabrala, i sama mu došla;

Kalopera, da me ne otera;

Ljubičice, da me svagda ljubi,

Vekovaše, porod ne imaše;

Karanfila, da se ne karamo;
Pitala je svoja mila majka:

Čubra cveća, da me dobro čuva;
„Kćeri moja, dilber Anđelija!

Bosioka, da m’ ne smeće s oka;
Kako tebe ne otera Pavle,

A nevena, da mu srce vene;
Kad ti nemaš od srca poroda?

”Samdokasa i okoločepa”.

„Ne budali, moja stara majko!

Kako bi me oterao Pavle!

[19, str. 390]

BILjANA PLATNO BELEŠE

Biljana platno beleše

„Biljano, momo ubava,
Na ohridskimte izvori.

Ako ti platno zgazime,
Mi pominaha vinari,

So vino će go platime.–”
Vinari, Belograđani.

„Vinari, Belograđani,
„Vinari, Belograđani,

Ne sakam vinoto,
Krotko terajte karvanot,

Tok sakam momčeto
Da ne mi platno zgazite,

Što napred tera karvanot,
Ot mi je platno darovsko.”

Što nosi fesot nad oko,

Nastaviće se na neko drugo slovo i neko drugo ime

***

Knjigu možete poručiti kod autorke u inboks na fejsbuku. 
Klikom na sliku

PODELITE OVAJ TEKST NA: