детаљ слике: КРК Арт дизајн

Цветник женских имена

(Љубица Жикић, Архив Војводине - Нови Сад и Књижевни ЕСНАФ - Београд, 2025. II допуњено издање)

Ова јединствена публикација истражује повезаност женских имена са народном традицијом, биљкама, песништвом и музиком, нудећи читаоцима мултидисциплинарни приступ који повезује лингвистику, етнологију, књижевност и антропологију. Књига не само да истражује историјско и симболичко значење имена, већ их повезује са народним обичајима, песмама и митолошким мотивима, обогаћујући културну баштину. Ауторка кроз богату наративну структуру и лирске елементе осветљава дубоко укорењене традиције и њихову везу са идентитетом жене кроз векове.

Њена естетска, академска и друштвена вредност чине је незаобилазним издањем за све који се баве истраживањем језика, фолклора, културе и уметности. Књига је значајан допринос не само академским студијама, већ и широј публици која жели да разуме културну историју и симболику женских имена у народној баштини. Због своје оригиналности, истраживачке дубине и доприноса очувању народних вредности, сматрам да књига Цветник женских имена заслужује посебну пажњу и надам се да ће бити препозната као дело од значаја за културну и научну заједницу.

уредник: Илија Шаула

ПРЕДГОВОР

Надевање имена познато је од давнина код свих народа света као чин легитимисања новорођеног детета, које се именом уводи у круг породице и шире друштвене заједнице. Именовање новорођенчета у нашем народу традиционално припада куму и представља свечан, озбиљан и одговоран чин. Српски ономастикон показује да је одувек била присутна свест о значењу имена и да се о именовању брижљиво промишљало.

Име (антропоним) се даје за цео живот и зато оно треба да буде лепо, једноставно и благозвучно, а не бомбастично и китњасто. Важно је да се име усагласи са презименом и да новостворена целина делује хармонично и фонетски и морфолошки. Улога имена у човековом животу је велика. Именом личност идентификујемо и ословљавамо, имену приписујемо све добре и лоше поступке, успехе и неуспехе, вечност и пролазност. Човек, заправо, сва своја дела уграђује у име. Зато свако држи до свог имена, а имена других људи изговара с поштовањем.

У средишту српског именослова по старини и лепоти налази се женски биљни именослов, то јест, женска имена која у својој основи имају називе цвећа, трава и дрвећа (фитониме).

Цветник женских имена представља одгонетање питања како је српски именослов, у односу на друге народе, сачувао тако велик број женских имена по биљу. Одговор се налази у вредности самог биљног света и његовом утицају на човека. Ни пред чим човек није остао тако зачуђен и задивљен као пред лепотом и снагом биљног света. О томе су певали песници свих времена, а мудраци су говорили да је управо лепота цвета утицала на духовни развој човечанства и да се срећа може остварити само ако живимо у хармонији са природом.

Наши преци изградили су свој однос према биљу још у својој прапостојбини, када је настао и култ биља, један од најлепших култова наше старе религије, који је сачувао своју снагу, лепоту и аутентичност до данашњих дана. Ово наслеђе показује да су се наши преци издвајали између других народа својом духовношћу која је проистицала из нарочитог поимања трава, цвећа, дрвећа, и свеколиког уважавања природе.

Процес преласка фитонима у антропониме одвијао се под строгом контролом. Само називи најлепшег, најмириснијег, исцелитељског и хранљивог биља бирани су за имена и преко њих су намењивани лепота, срећа, здравље и дуговечност потомству.

Највећи број женских имена по биљу потиче из раног периода живота наших предака, а развила су се из општих именица, као што су јагода, вишња, јабука, дуња, ружа, божур, јавор, јасен, итд. Родно и украсно биље представљало је значајне елементе паганске религије, а у народној песми, музици и игри приписана му је богата и разноврсна симболика. Тако ће лична имена настала према називима биља постати вишезначна и омогућити да се именом не само назива већ се и описује, намењује и предсказује. Овакав начин именовања, подређен пре свега значењским особинама имена, допринео је да се већи део наших традиционалних имена сачува и одржи, без обзира на снажне интернационалне утицаје.

Ширењем хришћанске религије, у наш ономастикон ће ући већи број сакралних имена, а биљном именослову придружиће се имена по оном биљу које је добило значајно место у хришћанским обичајима. Такође, женски биљни именослов обухвата имена настала према називу биља раширеног на балканском простору после турских освајања или под културним утицајем других народа. У новијем периоду, женски биљни именослов употпуњују имена која ће по својим критеријумима вредновати савремени човек, а изостају имена по називима оног биља које је у савременом добу изгубило првобитни значај или се није укоренило у народној свести.

Цветник женских имена показује да су женска имена по биљу опстала, јер су брижљиво чувана и негована као део националног идентитета. Данас их жене носе, као што су их кроз векове пронеле њихове претходнице и својом смерношћу и лепотом издигле изнад пролазности и помодности сваке врсте.

Друго допуњено издање

Прво издање Цветника изазвало је значајно интересовање медија и књижевне јавности, јер је то била прва књига која је са више аспеката осветљавала овај особен начин именовања потомака, налазећи аргументацију у подручју лингвистике, ботанике, етнологије, музике и књижевности. Друго издање обогаћено је додатком имена Тамара и Тамњанка, са жељом да имена са страница ове књиге уђу у крштенице новорођених девојчица.

Љубица Жикић - аутор

Б

Биља, Биљана, Биљица, Биљка,
Божура, Божурка, Борана,
Борика, Борјана, Борка,
Боруна, Боса, Босиља,
Босиљка, Босиока,
Боска, Бреза,
Бршљана,
Бршљанка,
Булка,
Булкица

БИЉА, БИЉАНА, БИЉИЦА, БИЉКА– женска имена настала према свесловенском називу за биље и биљке којим се означава целокупни биљни свет. Данас се родитељи опредељују за ова имена зато што су она милозвучна, народна и у вези су са природом. Вук Караџић у свом Рјечнику спомиње само мушко име Би̏ ља, што значи да су се ова женска имена, данас код Срба омиљена и врло честа, раширила касније. Име Биљана се појављује у уметничкој творевини композитора Стевана Мокрањца, а у народу се проширило, вероватно, преко познате песме „Биљана платно белеше” [23, стр. 106]. Сва ова имена обједињују свеколику лепоту и раскош биља и зато су веома изражајна. Симболизују лепоту, здравље, љубав и плодност.

БИЉЕ (Plantae) је општи назив за биљке (растиње, рашће, билиње). Народ под појмом биље не подразумева све растиње у ботаничком смислу, већ га најчешће поистовећује са зељастим биљем као што су траве, цвеће и усеви. Биље је многобројно и разноврсно по својим карактеристикама. Оно је разнобојно, сочно, лепо и миришљаво. Има га хранљивог и лековитог, али и отровног.

У далекој прошлости наши преци су уређивали свој живот преко својих примитивних представа о природи. Понашали су се према обичајима који су као неписани закони управљали целокупним животом и радом људи [15, стр. 23]. У периоду формирања паганског погледа на свет, биље је постало основни елемент многих старих обичаја и обреда по којима се човек жени, радује, слави, обраћа божанству и води борбу против нечистих сила, по којима он одлази са овог света и осигурава живот на другом свету. Да су радње извођене биљем биле изузетно значајне, види се по томе што су оне сачуване до данашњих дана, као што су брање разноврсног биља за ђурђевдански и ивањдански букет и плетење венаца којима се ките људи, куће и животиње; умивање и купање у води у којој је потопљено биље; кићење сватова и младенаца; магичне радње приликом љубавних гатања, увек са жељом да се животворна снага биља пренесе на људе и осигура здравље, исцељење болести, срећа у породици, плодност и општи напредак.

Поједини обичаји се и данас поштују, мада се већ изгубило њихово првобитно значење. То је у свим оним случајевима када се одређени поступак пропрати са „ваља се” или „не ваља” [15, стр. 25]. То показује да је култ биља један од старих култова са којима се наша православна вера брзо и безусловно измирила, дајући му право да задржи значајно место у новој религији, уз додавање и нове симболике. О томе поуздано сведочи народна песма:

Мајка сина у ружи родила,

Једно биље, да се не урече,
Ружица га на лист дочекала

Друго биље, да ми напредује,
Ластавица пупак одрезала,

Треће биље, да ми добро спава.
Бела вила у свилу повила,

Спавај, спавај, чедо, сине мили!
А челица медом задојила.

Уроци ти под ногама били
Вила му је до три добра дала:

Као коњу плоче све четири!

[22, стр. 189]

Верује се да биље стиче моћ на Биљани петак и зато га народ бере у поноћ или пред зору, пре изласка младог сунца. Брање лековитог и магичног биља је церемонијално и захтева познавање и поштовање магичних и култних прописа. Ова важна радња потпуно је припадала женама и веровало се да цела вегетација зависи од њихове магичне интервенције [55, стр. 177]. Да би били заштићени целе године, људи су биље сушили и узимали га као лек [31, стр. 101].

У борби за опстанак, народ је непрестано проналазио спаса у ономе што га окружује, а то је, пре свега, биље које се због исцелитељске моћи назива лековитим. Човек се, после заноса и одушевљења новим технологијама, поново окреће природи, а она му скоро увређено разоткрива своја миришљава и лековита недра. Биљни лек је природнији у односу на синтетички и човек бива спокојан пијући чај од нане, мајчине душице или планинског чубра, што постаје свакодневна навика људи који негују своје здравље. Народна песма сведочи да су најлепше и најбоље видарице биле виле, које се рађају из биља и дрвећа, живе у њима или око њих. Зато у народној песми вила бере лековито биље да би излечила грло војводе Милоша:

Дај ме пуштај у планину живу
да наберем по Мирочу биље,
да загасим ране на јунаку.

[20, стр. 161]

Наша народна лирска песма мирише на разноврсно биље. Тако опојна, биљним речима уверава нас да је само истинска љубав вредна поштовања и жртвовања. На жалост, у нашем патријархалном друштву пуном стега, таква љубав је многе заобишла. Одатле је произашло осећање да је наша народна љубавна песма тужна. Биље, у магичној спрези са бројем девет, има изузетну снагу у љубавном гатању:

Пошетала дилбер Анђелија,

Кад сам му прву вечеру донела,
Пошетала граду Београду;

У вечери деветора биља:
Она бира поредом јунаке;

Милодуа, да се милујемо;
Изабрала војеводу Павла,
Изабрала, и сама му дошла;

Калопера, да ме не отера;

Љубичице, да ме свагда љуби,

Вековаше, пород не имаше;

Каранфила, да се не карамо;
Питала је своја мила мајка:

Чубра цвећа, да ме добро чува;
„Кћери моја, дилбер Анђелија!

Босиока, да м’ не смеће с ока;
Како тебе не отера Павле,

А невена, да му срце вене;
Кад ти немаш од срца порода?

”Самдокаса и околочепа”.

„Не будали, моја стара мајко!

Како би ме отерао Павле!

[19, стр. 390]

БИЉАНА ПЛАТНО БЕЛЕШЕ

Биљана платно белеше

„Биљано, момо убава,
На охридскимте извори.

Ако ти платно згазиме,
Ми поминаха винари,

Со вино ће го платиме.–”
Винари, Белограђани.

„Винари, Белограђани,
„Винари, Белограђани,

Не сакам виното,
Кротко терајте карванот,

Ток сакам момчето
Да не ми платно згазите,

Што напред тера карванот,
От ми је платно даровско.”

Што носи фесот над око,

Наставиће се на неко друго слово и неко друго име

***

Књигу можете поручити код ауторке у инбокс на фејсбуку. 
Кликом на слику

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: