detalj slike: KRK Art dizajn

BALADA  O STAROPLANINSKOM KONjU

Gora  divlja u pogledu, nepogoda, tren

Podvigu vičan, klici  i nevidelici

Nebo se spustilo na zveri u izmaglici

Na kantarion rastinje i svetli kamen

Na zub babin bilje trnje i urvine

Propinje se rže at il dorat mustang

Vranac krilat pastuv staroplaninski

Nevestu traži doziva iz mrkline

Međ nogama munje, grom niz litice

Seme plemenito iz kog će nići, zaneti

Iz kog će se izleći plamene ptice

Ne zna  gazdu i uzdu ne sedla se i ne jaše

Nikog da vidi niko da ga vidi A snaše

Koje ga poznaše rodne im godine behu

NA DRVENOM ŽLNSKOM MOSTU

                                  O. Siniši, proti timočkom

Crna životinja u zlo doba zver jednoroga dolazi

S juga Samo joj oklop beli niz Tresibabu mrklinu gusti

Ni petli da se objave psi na lancu usnuli Na stazi

Do crkve Svetog Pantelejmona most drveni izusti

Ono što negda činila je reka  Ili to krik samo umače

U goru i sa prvim kapima kiše na divljem rastinju

U venac se uplete Jedino vetar ponad krajnjih kuća u

Tom pristaništu lednom jezom negosta prati i omče

Ko perčin sedi raspliće Ništa se potom desilo nije

Prah prahu zemlja se otvorila sve ište ponorište

Niz mutni Timok ko na bojištu jezdi sito čudovište

A krst svemilostivog sa ovog mesta dok još kiša lije

Bogoljubac krajinski voznese na nebo u svete visine

I tu eno osta vekovima Vrh Stare planine

NI DANA BEZ POZORIŠTA

                                          Zoranu Radmiloviću

Najveća scena je ona na koju preseli

Se ti u divoti nebeskoj kao nasred Agore

Tamo gde smerno igraju oko vatre svi veseli

Carevi vojskovođe i cela svita Tek gore

I majstori ispod brka strele odapinju

Blage što miluju se kao mirnog mora vali

A crni sneg pada na našu Krajinu

I Rtanj svetila gasi kao za fajront Ali

Ni dana jednog bez pozorišta neka ne bude

Jer sneg crni pada na Krajinu i smeh

Tvoj u klupko ledi se sa kikotom dvorske lude

Da noć beskrajnu vaskrsne na pragu Greh

Dalekih predaka  naših iz snežnih visina

U nekoj novoj igri prepozna istina

ZATOČENIK U PESMI

U ovom lažnom pesoovskom životu kog ću se

Možda ipak odreći ako bude prilike ili ako

Se pak posreći da to kasnije učine moje tužne

rime tako što će jasno reći da je jedini život

Koji sam imao onaj u stihovima u udobnoj izbi

Od sunčevog bleska gde sam se rodio onoga dana

Kad je proleće bivalo proleće i jedna ptica

Dozvana visinama stremeći zrakom odenuta bi

Mladi orao nepoznati kosmos upijam i samo na

Tren puštajući pogled na donji logor gde nužno

Borave sve moje brige ili sam ja zatočenik taj

Koji se vraća sa čarobne planete pesme kao što

Dan smenjuje noć i što vazda čine oseka i plima

U dilemi da li je zaista potrebno pisati poeziju

Krajina fotografije

PODELITE OVAJ TEKST NA: